www.poezija.rs

Predosećam…..

Predosećanja love moju dušu,

često i sreća korak mi pazi,

ja uvek vidim tvoj mio lik,

i tvoja stopala na snežnoj stazi!

A, ja ih čuvam kao svetinju,

i tako tone moje kraj tvog,

vidim viziju nadahnućem,

kao da mi u svemu pomaže Bog!

Osmeh kroz grane u šumarku,

dok lahor miluje mi vrat,

predosećam to nisu vreme ni sati,

već želja da čujem tvoj jasni bat!

Obgrlim rukama telo breze,

i slušam priču  šumarka tog,

na proplanak zatim izlazim lako,

ko košuta dok traži jelena svog!

I znam doći ce vreme sto me hrabri,

a, moja čula, snaži  i volju,

ti si moj život  i dok te tražim,

osluškujem vrletima na životnom polju!

© Miladinović Sandra

 

МОЈ КРАЉ

На балкону бих остала сама загледана

у  небо пуно сјајних звезда,

и тако чак до сванућа,

 а, вечност би постала већа….

Шаптала бих са васионом и рекла што ником

небих!

Недај ми никада да останем сама

и тако далека теби!

У сам освит крај реке

прву би кап росе попила,

с, реком бих жуборила,

удисала бих мирисе далеке моме крају!

Саваном са атом галопирала,

никада се не бих уморила,

да се тај бесркај  тка,

ткала бих га баш ја!

Недај да суза око ми помути,

у  том бескрају остани баш ти!

У подне сунце би ми грејало чело и дланове,

мирис тамјана душу  ми опијао!

Док звони звоно са звоника,

све очи у сусрету биле би ми познате,

а, у ваздуху ко привид позлате,

лебделе би контуре сањалица!

Учини да ми се не причини

да ми руку пружаш баш ти,

и да снена одлутам жељна љубави,

нестрпљење да победи,

па да заробљена ко птица завршим,

и заборавим цвркут предака, мелодију душе!

Умрла бих или ко слепа ходала,

а, само суза би ме понекада одала,

да патим и живим за бескрај,

јер само ти си ипак мој краљ!

(с) Миладиновић Сандра

 

 

 

 

 

 

 

PROLEĆNE MAGIJE

Proleće mi neda mirno da spim,

jer svojim mirisima opojnim,

kao magija igra se sa svim!

 Osećanja  mi izmiču kontroli,

um sneno čeka znak andjela!

 Čarolijama kosu mi mrsi,

i nosi misli do samog neba,

pred svake oči ili korak,

pred svaka vrata, izbor neda!

Nad rekom,

u krošnji  bagrema  i topole čujem slavuje,

 kako se mole duhovima ovih svanuća,

što sve nas grle i tepaju nam,

ne bi li sastavili iskonske strune,

s’prošlošću koje nismo svesni, a tu je!

Čujem pesmu i daire,

ko da kaže- hej slavi me!

Proleće je od svanuća

prvi gost svih naših kuća!

I kad sunce ne vidimo,

Vasionom tajne svetle,

neke od njih  ne postoje,

al’ na nebu šepure se kao paun,

i stapaju svoje boje sa bojama oko nas,

 pa tako se i ogleda šarenilo svaki cas!

© Miladinović Sandra