Категорија: Sandra Miladinović

DOM ANDJELA

Popni se iznad oblaka pa sudi,
ti mala zveri čovečje duše,
teatralno otvaraš dveri,
i hodas poput namiguše!
Izgledaš kao dama velika,
sa pogledom kao da si zagrizla limun!
Jaki ruž i izvežbani gestovi i hod,
a, reču su ti veliki minus!
Na divanu je ostao prazan papir,
još jedan u nizu, ali te ne muči!
Gubitak veliki, kao more bisera,
no tebe bol još više uči!
Postaješ svirepa i s’ nadahnućem,
za nove suze sledećeg dana,
serijski ubica bez kazne,
i od tebe pametni uče zbog rana!
Ti bi da vladaš da se krunišeš,
uzdišeš za stazama što vode do trona,
hoćeš ovaj svet da parališeš,
ali, neće ti na ruku ići svaka zora!
Popni se iznad oblaka pa sudi!
Imaš li moći, hrabrosti, volje?
Dal’ će ti se dati da to učinis?
Idi sa mesta što nije tvoje!
Gospodariš kao tiranin,
kazne od tebe veće nema,
da li ćes shavatiti da si jaka,
koliko je slaba strana pobedjena!
Idi i skloni se u svoju jazbinu,
nestani andjelima na putu,
svetlost zatvaraš u minijaturu,
u tvom tamnom dugom kaputu!
Popni se iznad oblaka pa sudi,
sa tobom puste cvetne poljane,
vrleti nestaju i dah se gaši,
ti, crni krilati gavrane!
Popni se iza obalaka pa sudi,
sramni sustanaru čovečje duše,
bez tebe raj je ova Zemlja,
sa tobom mostovi se ruše!
Idi ne luduj, vidi našta ličiš,
aveti na zidu što prozor zatvori,
a, u mraku ne moras ni da se stidiš,
u ogledalu ne možes sebe ne vidiš!
Sreća je kad god se uspavaš,
zaboraviš i lenja postaneš čudom,
vučes se ko mrcina,
u svojim odajama, zaboravljena
dugo, dugo…!!!
Svi te se klanjaju, čak i ne slute,
koliko imaš opojnu moć,
kad dodje vreme mraka sto slutiš,
svetla pučina, kad zameni noć!

© Miladinović Sandra

LUKA SRECE

Ocima te pijem i uzivam u tvom liku,
ko mornar na brodu izdaleka gledam luku,
u toj luci vidim da me cesto setno cekas,
ocima te pijem vidim da mi nema leka!
A, proci kraj luke i ne usidriti se u njoj,
ravno je ludosti, a ne zna im se broj!
Ocima te pijem i suze mi cesto kanu,
kleknem pa se molim krisom tiho ja na stranu,
nadam se dobitku, sreca da mi luda bane…
Kapetan da kaze”sidro baci”, brod pristane!

© Miladinovic Sandra

KOCKA

Da pricam o moci ocaja,
o bolima koji paraju grudi,
ili nocima punim kosmara,
i bdenju do samog jutra…
“Plasim”se potekle bi suze,
nabujali bi potoci i reke,
doslo bi do sveopsteg potopa,
a, od oblaka nestalo duga!
A i Sunca….
Daj, daj boje,
da trepere svuda u nedogled,
da se rasipaju nekim cudom
kao zvezde na nebu,
ili na sve strane kao vatromet,
da se vrti ringispil povratka
i se vrati lagano stara nada!

Ili taj dozivljaj gorcine,
koja ponekada zakoraci,
i borba sa njom ko s’ demonima,
bez straha od njihovih krvavih ociju,
i noktiju sto riju do kosti!
Kada se posle pobede okrene zivotu,
vrata se otvore, a beskraj je zatvorenih ociju
izbezumeljenih u
kretnji bez ritma i takta,
bezlicnih izraza stazom kud
beze pobedjeni, bez povratka!
A, boli istina…..
Daj, daj boje da tmina nestane,
da se pred vrata na cvetne livade kroci…
Neka se sruseni mostovi obnove,
i neka se otvore sve davno usnule oci…
Neka se vrti ringispil povratka,
bez prestanka, ludo,
i vrate zagubljene vrline proslosti
kao neko cudo!

Ali, esplozija ko carobni stapic,
sto ispunjava svacije zelje bezuzlovno,
kruna bez krunisanja i blago do krova,
sreca sto bi sijala vasionom
zbog svih dusa ne svetu sto disu,
najezdu bi izazvala,
spasa nebi bilo ni objasnjenja,
da je osmisljena kocka bez straha od neba,
zbog zaboravljenog ljudskog postenja!
Daj, daj boje nek nebom paraju oci,
nek srca kucaju ludo,
i neobjasnjivo tapsu rukama i igraju bez osecaja boli dugo,
jer rodilo se jutro sto mirise na tamjan,
zagrljaj utehe u topline!
Suze srece zbog tudjeg dobra bez kraja,
i reci sto bodre i tope se od miline!

© Miladinovic Sandra

GOLUBICA BELA

Želja je jača od osećanja,
toliko jaka da stene lomi,
ko reka planinska hrli dolini,
juri kao snovi ka novoj zori!
Pobedjuje strah!!!!
Budim se i onako sanjiva,
dok srce mi bije kao ludo,
trljam oči sva snena, zamišljena,
noćas sam plovila prelepim brodom!
Ah, kakav brod….
A, želja kao eksplozija,
iz mojih grudi širi se u etar,
prenosi se brzinom svetlosti,
sija dok izlazim da prošetam!
Ovo je nekako drugačije jutro….
Tad čujem neki tupi zvuk,
pa onda ko klepet krila u letu,
i dah mi zastaje od čuda i slutnje,
stvarnost ili san, magija ili trik,
ubrzo sledi tiši klik….
Na balkon izlazim polagano,
tiho se prikradam ko da nesto krijem,
pogledam, a ono bela golubica,
kljunom, kojim slučajem, o u moj prozor bije!
Bela je kao penušav talas,
kao vrh planine u sred zime,
a, u isto vreme nežna ko paperje,
kao tuba snežno bele svile!
Toj golubici se svetlost svidela,
što se cakli i odbija od stakla,
možda je ovu magiju previdela,
iznad oblaka se suncu primakla!
To je jedino objašnjenje….
Ali, vrati se u stvarnost i mene pogleda,
oči u oči nas dve stojimo,
gledamo se i ni makac,
vreme staje kao da ne postojimo!
Ispitujemo se kao neznanci,
i ona širi krila pa spusti,
i kao da toga nije svesna,
a, ipak ne želi balkon da napusti!
Šta ću sada?!
Pružih joj ruku i u njoj dar,
žita sto sjaji kao život novi,
slete mi polagano na dlan,
usplahirena kao da me moli!
Ne, ne plaši se i ne tuguj,
ti jasni znaku kraj moga puta,
iz plamena se u buktinju pretvaraš,
po ko zna koliko samo puta!
Sada svako jutro me posećuje,
i širi svoja bela krila,
na dlan sleti, pa odleti,
moj neobični prijatelj,
ko dobra vila!

© Miladinović Sandra

BIŽUTERIJA

Peku me vatre,
sprže mi misao,
zaborav poput koprene mi bacaju!
Bodu me koplja,
dušu mi kopaju,
snove od vapaja mi u mreže hvataju!
Vežu mi ruke,
da grlim ne daju,
ni dodirom lepotu brane da osetim!
Prete mi reči,
da dišem zabranjuju,
ni tren da zaboravim, ni da poletim!
Kradu mi nadu,
kite se lažima,
od zlata prave bižuteriju!
Oči mi vade,
bol da ne prestane,
strah mi gone u histeriju!
Snove mi rasteruju,
u bdenje do ludila,
ko da razume ovu misteriju?!
Iskru mi gase,
slobodu proteruju,
pozornicom bez smisla moral oblikuju!
Korak mi brane,
horizont zamagljuju,
“moćnim” rečima ispisuju istoriju!
Pesmu mi guše,
note mi brišu,
nema ostajem kraj polomljene gitare!
Ali, neobjašnjiva sila me nagoni
da ponovo ustanem,
i živim sa prošlim – za nove dane!

© Miladinović Sandra

NEDAM TI SE LAKO KASTI….

Nedam ti se lako kasti,
da treperi moja duša,
u očima sjaj što krijem,
i pogled što sklanjam krišom!
Nedam ti se lako kasti…
Dal’ osecas samnom kad si!?

Ne neću ti ja poreći,
al’ ti neću ništa reći!
Pa ti sumnjaj kad me nema,
kakva sam po duši žena,
šta li krije moja sena?
Nedam ti se lako kasti….
Dal’ osećas malo strasti!?

Ti ne žuri za blizinom,
mašti pusti sad na volju,
ne koračaj tako hitro,
ne znaš da je vrlo bitno,
da polako sve usledi…
Nedam ti se lako kasti…
Dok me čekas stamen dal’ si!?

Znaj i mene muče struje
vreline i žudnje gladne,
i slutnja što srcem bije,
izdaleka mislim na te!
Nagoveštaj sada primi,
uzbudjenju nikad kraj…
Nedam ti se lako kasti….
Biću tvoja, sačekaj!!!!!

© Miladinović Sandra

MIRIS GROŽDJA
Da li ima nečeg lepšeg
od mirisa groždja ranog,
pred najezdom sunca blista,
kao da je ono samo!?
Vinova se loza širka,
ko da igra od vajkada,
u struku se ludo lomi,
kao da se s’ nebom voli!
Ah’ uzdaha, strasti ludih,
nežnostima nema kraja,
prosipa se slast života,
preko sanjivih poljana,
kroz šljivake, malinjake,
kukuruza, do obale,
tiho s rekom šapće vetar,
sve do mora i maslina,
kao kolo neprekidno,
što se bodri vekovima!
Kao lepet ptičjih krila,
ponekad se noću čuje,
i kad spava ne miruje,
ko kod žuri da miluje!
Nekada se pesma čula,
deve čarne dok dolazi:
“Obraše se vinogradi!”
– voleše se tako mladi!
Izvezene bele rade,
i crvene ruže rujne,
ah’ te puste grudi bujne,
i te duge kose guste,
devojačke noge bele,
vitke kao u gazele,
gaze lako ko paperje,
preko zrelog groždja slatkog,
pa poteku prve kapi,
krvi sto nam dušu čisti,
kušaju ih u veselju,
kako stari – mladi isti,
a, odasvud smeh se ori,
u očima pogled bistri!
Od zamora traga nema,
raduju se novoj zori!
Pogledima tajnim kratkim,
i slučajnim dodirima,
Marko Jelu krišom prati…
Biće svadba i svatova,
i zdravica i pogača,
darovanja, običaja,
takva beše priča naša…

Hajd’ u zdravlje punih čaša!

c) Miladinović Sandra

TAJ TON…..

Jedan, jedini ton koji pokrene suštinu
mog nadahnuća, poneće me
u avanturu bez daha i lomiću
koplja tako spretno za nove odaje svetla,
a, taj let sa andjelima biće bez straha! Da…
U euforiji eksplozije dok igram po varnicama,
noćobdije će me samo krajickom oka gledati
i nastavljati svojim putem, taj trans i odsutnost
nerazumljiv je svakom i sličan samoći ludila….
Ali, taj jedan jedini ton bi me tako srećnom učinio,
jer sva moja čula bi se probudila,
i u zanosu ja možda nebih prolaznike videla,
ali, svetlost bar jedne nove odaje
stašno bi mi se svidela!Bila bih opčinjena….
Čak i koja kap krvi, tog blaga sto kruži nama,
neka iz vena oteče, ali znam da neću okovana
sedeti i plesti paukove mreže!
Ne, to nije moja misija, misli od toga beže…
Ja volim beskraj i stisak ruke
pomoć što ište, sreću i blagost u ljudskim očima
najviše…..!
O’ kako boli strast za tim i neka me kazne
moj dragi Isuse što više,
jer znaću da je moja želja tvoj stih,
da te polako sledim i da sam ti bar malo bliže!

© Miladinović Sandra

KORAK

KORAK,
PRVI, ZADNJI, JUTARNJI,
VESEO, TRČEĆI,
DUG, NESIGURAN,SMEO, GRACIOZAN…
KORAK, KOJI JE HTEO
DA ZAGRLI CELI SVET,
KORAK PUN ZVEZDANOG SJAJA,
DA, KORAK ŠTO NAS SPAJA….
A, MI, ŠTA MI ČINIMO RADI NJEGA?
MI, KOJI OD SREĆE STVARAMO TUGU BEZ KRAJA!
MI SMO LUDILO VASIONE,
BROD KOJI TONE,
SVE DUBLJE I DUBLJE,
DO BISERA KOJI SU NA DNU NAJDUBLJIH OKEANA!
BISERA….MORSKIH TRAVA…! I NJIH BI DA PREBROJIMO….
TO NE VALJA….
PRETNJA SMO SVETLU, IAKO JE TAKO HITRO!!!!
PRETNJA SMO OKU, A TAKO JE BISTRO,
GLEDALO BI SVE LEPOTE KUD NAS KORAK VODI!
ALI, NEDAMO MU, JER NAS ZANOS NOSI, A NE RAZUM
NITI POKAJANJE!
O, KORAK, TAJ KORAK KOJI IPAK PRKOSI !
ON BUDAN SPAVA, ON PRICA NEMO,
ON UVEK KAŽE I KADA NAS TUGA SMORI:
“ IDEMO!”

© Miladinović Sandra

DAR JELENI

Da podseća na Provansu Uroš I davnih dana,
Jeleni je zasadio divna stabla jorgovana!
Ta dolina mirišljava omiljeno cveće gospe,
Srbijom se poigrala – ljubav svoje čari prospe!
U maju kad sve zeleni i budi se iz svog sna,
Jelenina sen tad šeta tom dolinom svaki dan!
U haljini gospostvena i sa kosom raspletenom,
kao da vremenu prkosi, a njeni se nežni prsti,
uvijaju oko vlasi dok stihove šapće nežne
i igra u ritmu zraka, dok se tiho čuje harfa!
Vita tako izmedj grana kao spretna balerina,
prilegne na nežnu travu, gleda nebo boje vina!
A, vlati joj vrat miluju, bele ruke alabaster,
to jorgovan, dar od dragog, neda da se snovi gase!
Vetrovima kosu mrsi i zracima on je ljubi,
i tih dana sastaju se, ljubav vecna to je ljudi!!!
S’ njom nekada mlade tkalje, pevale su, vezak vezle,
tu su i platna belele, s’ njom sanjale vite breze!!!
Tu su vile zavijutke, učile su o životu,
o dalekim krajevima, Parizu i Luvru, Beču,
dvoranama punim sjaja, o razlici običaja….
Gledale su je s’ divljenjem, u tišini glas se čuo,
čitale su i pisale i pevale od miline…
“Lepe li nam, majko mila, lepa li nam o Srbije…..!”
Jelena je zavolela i veru i narod svoj,
pomagala sirotinju i gradila novi dom!
Plemenitoj duši njenoj zadužbina beše malo,
ali, ljudski je vek prekratak, srce joj je slutit’ znalo!
U tišini bistrog Ibra živela je gospa naša,
Jelaču je bila želja, kao vinu prazna časa!
Voljena i poštovana ta Kraljica Majka beše,
i sad priče o njoj kruže, vekovi ih ne odneše!
U zidinama Sv.Nikole u Skadru je mir svoj našla,
sklopila je tiho ruke kad u starost beše zašla,
i ostade i tad lepa jer joj savest beše čista,
a, dolina jorgovana u duši joj osta ista!!!

© Miladinović Sandra