Категорија: Sandra Miladinović

БЛЕДА СЕНА

Кажеш, немој никако да волиш,
али, како ће ово крхко биће,
ту му храну ништа не замени,
зору у ноћ, немоћ претвориће….

Научи ме да будем ледена,
с’ манирима високога стила,
можда би ми та смрт и годила,
црне очи умећем бих крила…

Виртоузно свираш пианино,
грациозно додирујеш дирке,
страсно, ко да хрлиш слепим болом,
хладне усне љубиш у сред свирке…

Кажеш, немој никако да волиш,
али, како ће ова топла жена,
на груди јој спушташ тихи очај,
и нестајеш као бледа сена…

© Миладиновиић Сандра

СТАВИ ПРСТ НА ЧЕЛО….

Одавно си ти заборавио глас немоћи
јецаје поштења, одавно те не може ганути
тућа суза, тиха дечја жеља …
“Узвишеним” ходаш ти стазама,
не питаш се да ли ти приличе,
а, очи ти као дупље зјапе,
и све мање на човечје личе….

Одавно те мајка не познаје,
немаш боре на никог из рода,
и кријеш их са таминим шеширом,
а, црн капут спушта се до пода….
Гестови су смешни ти до бола,
цигарету држиш како треба,
руке шире сви они без наде,
ти се хвалиш вером изнад свега….

Златни прстен на малићу носиш,
знаш то носе сви племићког рода,
ти се свога порекла не сећаш,
давно си се одрекао Бога….
Зато машеш штапом куд год прођеш,
недаш ником близу да ти приђе,
сви су сића, блам, сувишна брига,
а, с’ њима си јуче пио пиће…

© Миладиновић Сандра

ПОМОЗИ МИ ГОСПОДЕ

Суде ми они којима је пресуђено,
све знају, а нису ни трен били самном,
суде ми они који у ништа не верују,
и којима давно до ничега није стало!

Суде ми бесмисленим лавиринтима,
кроје ми хаљине, прошлост прохујалу,
одређују будућност гурајући ме у бездан,
подсмевају поштењу и као пси лају!

Помози ми ти да схватим ову бол,
док крв липти из моје душе,
колена ми крвава и клечим пред тобом,
ово је време када снове руше!

Разуми ме ти када људи не могу,
себичност су уткали свим стазама својим,
добру не помажу, док умире у ропцу,
а, ја само хоћу топлу руку твоју!

ЈЕДИНО ТАКО ЋУ СХВАТИТИ ОВО ВРЕМЕ….
ПОМОЗИ ГОСПОДЕ МОЛИМ ТЕ!
УМРЕЋУ ЗА ТЕБЕ!!!!

© Миладиновић Сандра

STIH NEPOZNATOM

Neprestano mislim na tebe
i pratis me kao svetlost Sunce,
kao kisa oblake natmurene…
Koliko si uteha, toliko si breme!

Neprestano ceznem za tobom,
i onaga trena kada sam najjaca,
pojavis se kao snovidjenje,
i nadjem se na ivici placa…

Bolje da ne znam da postojis,
da zelja u meni zastudeni,
i prihvatim zivot bez tvojih koraka,
da moja dusa slici steni….

Da li cu jaka biti doveka,
da te ne vidim u tudjim ocima,
da me samoca slatko ne obmane,
i samoj sebi ne polomim grane…!?

Zelim da na kapiji manastira,
okrenem se i vidim tvoj lik,
kada starost skute mi cvrsto stegne,
bez lazi odem u vecnosti stih!

© Miladinovic Sandra

CUJES LI GORO?!

Sve naglavacke kada okrenes
ponekada je lepse i vedrije,
to me cesto strasno brine…
zar ja da ispravljam krive Drine?!

Sve naopako kada postavis,
kao da ga lakse i sastavis,
u spektar duginih boja,
kao zujanje pcelinjeg roja!

U negativu ja cesto uzivam,
sklopim oci i sanjam konture,
i tako otkrivam do tancina,
vrata i kljuc sto resavaju bure….

I ljudske reci razum ne poznaju,
sve cesce od logike odstupaju,
podsecaju me na crne oblake,
i unazad vracaju posrnule korake!

Kao da se reke krenule uz svoj tok,
zbunjene lutaju s’ boka na bok,
zalutale zaboravljaju svoju pesmu,
uspavane ne vide staru cesmu!

A, na njoj Milica jedna u majke,
nosi jos uvek presne opanke,
pastira Milana pesmom doziva,
on joj se frulom s’ brega odziva!

I duge su joj trepavice,
rumene ko zar jagodice,
ljubljena nije, ali zna da ljubi,
dobro oslusni nevine grudi…

Od njih bi i kamen da progovori…
“O, goro cujes li –mnogo te volim!”

© Miladinovic Sandra

NOCNA KAPIJA

Sumi javor pored reke,
prica pricu sapatima,
a, vetar mu njise grane,
ostala bih tu satima…

Zalazak je Sunca skoro,
senke zbijaju magiju,
nebo virtouz na delu,
nocnu otvara kapiju….

Vec se zvezde promaljaju,
ljiljak kao hitra munja,
dusa se od srece siri,
po nebu bi da se sunja!

I sijaju srebrom tkane,
bajne meseceve sestre,
neke davno ugasene,
al’, su biser ove pesme!

Ovu noc kad sklopim oci,
opijena zeljna dusa,
sa zvezdana zaigrace,
jutro nece da saslusa…!

© Miladinovic Sandra

BISERNA GRANA

U ocima tvojim previdela sam to sto nisam smela,
ne, nije bilo zracka sunca, tama je vladala,
i iz lica ti je djavolak izvirivao na momente,
a, ja sam u svemu videla zelju da ostanes dete…

Velika greska me je pogodila kao strela posred srca,
idealista u svetu gde hara tornado rusilackih noci,
na rukama ti je bilo crnog pepela poput tuge,
tragovi proslosti su postali jedine tvoje moci!

Ti si bio i ostao krvolicni vuk samotnjak,
za ljubav kao da nisi nikada cuo, ni u snu,
za hordama lutao si sumama pod mesecinom,
ostrim kandzama grebao si po samom dnu!

U ocima tvojim previdela sam to sto nisam smela,
sada si samo rez na dusi kroz vreme…
Pitam se kako neko moze da zivi sa tim,
da ostane u ruznom secanju jedne zene..?!

Ne, to nije ni zavodnik, ni pripadnik muskog roda,
nije neko ko se ne zaboravlja, ni ljubavnik, ni fatamorgana,
ne, to nije nikako neko ko se moze voleti,
u snu jedne zene – ti nisi biserna grana!

© Miladinovic Sandra

IGRA LAZI

Sve bih mogla da podnesem,
ali, laz me prosto kida,
kao da pljusne samar sreci,
sa obmanom valcer igra…

I dusa se tad koprca,
jecaji se strasni cuju
Seme lazi daje nadu,
um zapada u oluju….

Za trenutak digne pogled,
i ucini napred korak…
Ali, laz je vragolasta,
ne priznaje poraz gorak!

U svilenim haljinama,
ritam Sunca ponese te,
korak napred, okret, poskok,
uz lazi su noge teze…

Sve bih mogla da podnesem,
ali, laz me prosto kida,
sepuri se i podsmeva,
ali, iskrenost trazi igra!

Nema cari, niti zara,
ni zanosa u ljudima…
Nema vatre, ni neznosti,
ni ljubavi u grudima….

© Miladinovic Sandra

SIMONIDA

Iskopase ti oci, lepa sliko|
Veceri jedne na kamenoj ploci,
Znajuci da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nozem izbo oci.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim lezi kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskicenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosis sudbu svoju grubu,
Gledam te tuznu, svecanu, i belu;

I kao zvezde ugasene, koje
Coveku ipak salju svetlost svoju,
Te covek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda sto vec ne postoje,

Tako na mene, sa mracnoga zida,
Na pocadjaloj i starinskoj ploci,
Sijaju sada, tuzna Simonida, –
Tvoje vec davno iskopane oci|
MILAN RAKIĆ
¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸
OČI LEPE SIMONIDE

Iskopaše ti oči lepa sliko,
i pesnici opevaše tvoju nenadanu bol,
Arbans ostavi pečat kroz vekove,
kao pretnju, da bez njih nema svetlosti
za narod tvoj!

Sa strahom je i umro u borbi sa tminom,
i odneo pustu gorčinu sa sobom,
to isto preneo svojim potomcima….
Kako se lako poigrao sa Bogom!?

Mržnja, obest i ponos gorda,
uvek su najveći gresi bili…
O, tvojoj čuvenoj lepoti svi znaju,
u njenu čast su i vino pili…..

Simonida!?…..glas ti se čuje i pesme eho,
stihovi vezu se gospodskim prstima,
prevideli su bez sumnje, moć ljubavi,
da će ruža nići i iz kamena,
a, procvetati baš na tvojim grudima….

Da, na mestu tvojih prelepih očiju
nebeska čednost i sada zrači,
krhko telo u sjajnoj odori,
oproštaj ljudski od mržnje je jači….

Ali….

I danas, kroz vekove,
o gospo naša, od njih nema pokajanja,
Kosovo polje opet je bojište,
savest im nije jača strana….

Poput alabastera tvoje lice,
kao da dobija žive boje….
Budiš li se i suze teku li njime,
vidim li ti oči prelepe boje….?!

Proklet je onaj što hoće tvoje!
Iza kulisa prošlost ti ruše,
budućnost kroje…
a, oni te se ipak boje?!

Moćnici bez duše stanite,
nepravdom se branite!
Od cega?
Duse sto mirise kao hleba do neba?
Ona se ne može krasti,
niti je pelcer, niti stvar!
Ne možete je presaditi,
ona je Boziji dar!
Novcem se ne kupuje,
krvlju ne pridobija…
O cemu li vi sanjate?
Sopstvena mraznja vas ubija!

© Miladinović Sandra

BAR OBORI POGLED

Bar obori pogled kada me sretneš,
zanemi kada čuješ reč o meni…
Bar jednom se pokloni nebu,
i od stida za tren porumeni….

Bar jednom kada vidiš slične oči,
ostani bez daha kao zaključan…
Pred dečjom dušom se odmori,
i kao talas zapenušaj!

Ne, naučila sam da Bog je svedok,
a, ne zlobna ljudska taština!
Bar obori pogled ako me se setiš,
i ponizno klekni ispod visina!

(c) Miladinović Sandra