Категорија: Sandra Miladinović

SANJAM….

Poljupcima da mi pijes rosu,
dok te cekam kao bela vila,
tako zudim da me na rukama,
ti odneses gde jos nisam bila!

Osecanja i strast kad se spletu,
mocnija su jer ih spaja nebo,
bez toga je sve samo varka,
samo vatra koja pece slepo!

Za taj osmeh od samoga jutra,
sto niodkuda odjednom se stvori,
iz kamena nikao bi cvetak,
a, telom bi zivot da zubori!

Znam korak bi bio nosen vetrom,
a, noc kraca nego sto zelimo,
ti pohitaj ka magli svanuca,
pa zauvek smakni tajne veo…

I priznajem cesto sam bez daha,
i snove mi pohode andjeli,
jednom sam se slucajno primakla,
u ocima bili smo mu mi….

Volela bih da mi dan bez tebe,
bude dug kao sunca zraci,
da nam oci govore bez reci,
a, zagrljaj, topao, najjaci….

© Miladinovic Sandra

JA NIKOME NE PRIPADAM

Ja nikome ne pripadam,
jer sam svoja…
Pokušala sam ne zna se broja…
ali, korak brzo povučem!
Ili ja suviše mnogo sanjam,
i duboko znalački zaranjam,
ili sam veliki utopista!?
Ali, ne vidim tekst sa lista,
onih što prođoše kopna i vode,
jer ljubav je put do slobode!
Da li će radost tako čista,
iznenaditi me sjajem što blista,
skinuti haljine otpadnika,
blagost prihvatiti u dušu izrodnika?!

Čekam te….

© Miladinović Sandra

ВОЛЕЋУ ДОК САМ ЖИВА

Хоћу да плачем када ми се плаче,
и да се смејем када ми се смеје,
јер ти си само плод моје бујне маште,
и само нада моје страсне жеље!

Тражила сам те међу облацима,
на изворима и у најдубљој шуми,
мешала те са туђим корацима,
и приписивала вештој глуми!

Сада знам да руди пролеће,
и миришу на нарцис кише,
а, моја машта и пуке жеље,
знак су да живим и да дишем!

Хоћу да певам када ми се пева,
и да снивам када ми се снива,
ти јеси плод моје бујне маште,
али, ми зналачки шириш крила!

Афродита, за све си ти „крива“,
волећу док сам жива!

(С) Миладиновић Сандра

ODBEGLE DUŠE

Gde su vam duše ljudi bez duša!?
Nestale negde u etru,
i lutaju kao beskućnici,
praveći društvo vetru….

A, vi? Vi hodate poput zombija,
bezosećajni i tromi,
i strah prolivate kud god prođete,
po nevinim leđima koplje se lomi!

Nasilje, svirepost i nista drugo,
ni deca vam nisu sveta,
od ljudi pravite paćenike,
tuđi domovi su vam meta!

I ne, nema kod vas pokajanja,
sve je to laž demonske maske,
vi bi da ostanu bez pokoljenja,
i svi sa nadom, da nemaju šanse!

A, vaša duša željna toplote,
dok s’ beskućnicima luta,
pati za čašom izvorske vode,
i svetlošću što vodi do tog puta!

(c) Miladinović Sandra

PRAVI LEK

Imaš li časti ja daću ti
najlepše oči za čitav vek!
A, tek ako te i strast krasi,
mašti prkosi naočigled!

Nema svanuća da jednom nisam,
probudila se a, da ne usnim,
času crnoga slatkoga vina,
kako ga usnama prinosim!

Haljinama sam muziku plela,
i igrala tiho u samoći,
ali, ti pokreti moga tela,
bili su gladni i strašno moćni!

I vatre su me često pekle,
a, gasila sam ih potocima,
pa, prkosi su se smirili,
od ljubavi velikim obrocima!

Eh, kada bi znala da imaš časti,
i da to nije naocigled?
Rekla bih ti sa puno strasti,
da prava ljubav meni je lek!

© Miladinović Sandra

ISTOČNO OD BOLA

Istočno od bola leži svitak sreće,
majušan kao zrno zlatne prašine,
ali, sija jače od najbliže zvezde,
od najlepše reči i najdublje tmine!

Osećam ko’ jeza da me obuzima,
ali, ona slatka i opijajuća,
i tako se vraćam starim korenima,
niz kosu mi curi čista medovina!

Uh, to slatko voće ima miris grozdja,
mistično miriše ko iz samog Raja,
uplela se sreća sto jača od bola,
prenosi se dahom što voljene spaja!

Dodji, ne misli se, paučinu smakni,
dokolicu zarobi najjačim lancima,
pogledaj mi oči i nemirno more…
unesi u život ludim praporcima!

Ali, ako nemaš još hrabrosti za sve,
ako poklekneš, ma sve je to ljudski…
Istočno od bola leži svitak sreće,
taj dan kada ozdraviš, srce će ti tući!

Nemoj dugo….

© Miladinović Sandra

УСНЕ ОД БРЕСКВЕ СЛАЂЕ

Tеку ми мисли ко река често,
не могу им на пут стати…
Где год да слетим то ме место,
опет на исто врати….

Од брескве слађе су моје усне,
док жудим за уснама сличним…
Али, песник то зато ваљда и јесте,
јер све схвата тако личним….

Заборавићу на трен на тугу и срећу,
одлутаћу у воде без сна…
Не, срце не куца, ма не чујем га,
ништа не виде моја ока два…

Може ли душа што стално трепери,
одједном постати мермерна,
кад јоргован цвета и ласте надлећу…?
Како да постане чемерна?

Крај реке, ја њен сам део,
у шуми, њен шум и цвркут птица,
на улици ја сам жагор,
на небу звезда падалица….

А, моје усне када дотакнем,
влажне, пожељне и пољубаца жељне,
и ово срце лутајуће,
знам, срешће једном оно што желе….

(с) Миладиновић Сандра

АПОКАЛИПСА

Све ми мирише на божуре, а неће још скоро,
чујем копита и песме јек раном зором,
ко ме то буди, небо зна и ови зраци сунца?!
Осећам сигурно, једно баш – да лед полако пуца!

Не, барка толико дуго трпи страшне буре,
све се скупило у јек неке нове олује,
што све би да сруши, а очи склопљене су, и боли,
заувек постаје данас, а за сутра – јако се бојим!!!

И чујем звекет, а речи не познајем,
ко да се прошлост спојила са данас,
опомиње да радост већ има дубоке боре,
и да се на крсту ломи судбине талас!

Не, не чекајте сујетни и неми,
мајка је могла за нас бол да занемари,
ух, колико патње на њу се устреми,
за сјај у очима деце, и на самоћу зна да заборави!

Све мирише на божуре, а неће још скоро,
чујем копита и песме јек раном зорам,
када бих могла гласом што пара душе,
рекла бих, браћо мостови већ нам се руше!
Мајка се моли крај реке, не подиже главу,
крваве сузе су њене, а ми смо у праву?!

Апокалипса претвара се у живу рану!

Буђење…………….
(с) Миладиновић Сандра

KAZANOVA

Molim te ne budi smešan,
oči su ti tako nemirne…
Ljubav nije samo dodir,
ljubav je poput tišine….

Kada šetaš a, osećaš lahor,
kada od sreće suzu pustiš,
i jedva dočekaš jutro,
da to sto želiš izustiš….

Kada zbog tudjeg smeha sijaš,
kraj sebe ne vidiš ljude,
zamišljen često zastaneš,
a, pitaš se da li se bude?

Molim te, ne budi smešan,
ti dečače zarobljen u vremenu,
ti nisi lud od ljubavi,
Kazanova je goreo u plamenu!

(c) Miladinović Sandra

ТУМАРАЊЕ

Тумарам сама облацима док шетам нашим шумарком,
прелиставам књигу и стигох до корица опијена свежим зраком!
Сваки је лист сећање што полако, али сигурно жути,
aли, дођу тренуци када навиру брзо као светлост минути!
Негде у шкрињи се крију заборављени паучином прекривени,
па се онда као гејзер распрсну попут скривених сени!!!
И добро и лоше, све буди ћуди и конфузија јури,
све дужа стаза,тромији кораци и слабо ти се жури…
Не, као некада….
Наивност, она чистота младе душе, што у свему види бајку,
лагано нестаје и фали, фали до бола у све већем мраку!

Тумарам облацима док шетам нашим шумарком,
прелиставам књигу и чујем уздах па издах као…
заборављени душе кутак….
Затајем и сећам се времена када је радост била живот,
а, не тренутак…..
Смех, смех до суза без неког разлога се крије иза угла,
као кловн комедијаша цара уз вино и богату трпезу!
Не, овај осећај никада не може да вара…
Остати враголасто дете је успех, тек онда,
када седе ничу, а душа варничи пуна жара!
Баша као некада….нема већег дара!!!!

(с) Миладиновић Сандра