РУКЕ ПУНЕ ДУКАТА
Разговарам са чедом
још нерођеним,
живи у мени….
Долази час када ће угледати
свет обећања……
а само небо је изнад нас
док сама корачам…
у неизвесност…..и блесаво храбра
газим сваку вредност
за коју ме је научила мати….
а шта ми је друго могла дати
од неизмерног богатства свога?!
Шта у име Бога?
И трпим речи понижења,
као да сам кажњена
што верујем у поштење и љубав…?
Као да само губав
може и зна волети
и сагорети…..
па беже од њега
тако чисти,
не би ли се сачували
те опаке болести,
а душе им остале пуне обести
и незнања!?
Скупа одела и крем друштво
псовке и вулгарност
без краја!
Руке пуне дуката
нуде спас уз цинични осмех…
Све за нас…
Чудљив поглед оца твога оца..
Њихово презиме сине
носиш сада као сунце, само ти…..
Рођени деда очима
твојим даје замерку
због боје….
Нису плаве каже
нису као његове…..
А, јел су здраве!?
Има ли истине праве
међу људима
са трулим чемером
у грудима?
Твоје су очи бакине, боје кестена,
и ни име ни презиме недаш ником!
Деде више нема,
а не можеш се похвалити
ни његовом сликом!
А, рече дукат ће ти дати
са Лазаревим ликом?!
Нека….
Нек је Бог са тобом сине
вољени!
Људи греше, ти немој да мрзиш!
Праштај! Чувај ми се
и маштај љубави!Воли
и бићеш срећан!
(с) Миладиновић Сандра