Категорија: Sandra Miladinović

МОЈЕ БОЈЕ

Ван мене има доста боја
али ниједна није као моја…
Час су прозрачне као измаглице,
ил’ цвркутаве веселе птице…

У њима бојим кораке своје,
у њима мисли моје се роје,
и погледи су моји у њима,
моја су савест и моја рима…

Нијансе њихове некада бледе,
сете на сету, сузе и тебе,
њишу се тако ко’ гране бреза,
нижу ко’ ниске, ко’ вез до веза…

Да нема њих не би ни мене,
и оне марљиве боје зелене,
у којој најчешће душа одмара
моје су село и крсна слава!

И непознато мојих је боја,
те руке хладне и нова бора,
у јутро сиво када залутам
ко’талас роним, ко барка плутам!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

КО ЛИ МИ ТЕ КРАДЕ?

Песмо моја ко ли ми те краде,
да ли ико зна силно да љуби,
ил’ узалуд броји ситне сате,
док пролази живот, само губи!?

Песмо моја у крошњи си липе,
ко’ птић нежни свањиваш у двору,
кад из гнезда прхнеш према небу,
на истоку будиш сваку зору!

О, не бој се срећо душе моје,
куд се воле и Бог ће помоћи,
бездан нежно претвараш у поље,
гудало ти чују и по ноћи!

Све си сузе у ноте саздала,
све пркосе медом опчинила,
све си наде покупила за се,
и све туге у смех преточила!

Песмо моја узалуд те тражим,
крила твоја постају све бржа
ја од тебе саткала сам браку
па нит свака постаје ти дужа!

Песмо моја ко ли ми те краде,
да ли ико зна силно да љуби,
ил’ узалуд броји ситне сате,
док пролази живот, само губи!?

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ЗРНО ПЕСКА У ОКУ

Ја сам ти зрно песка у оку
Знам да те жуљам поваздан….
Потценито си реку дубоку
у зденац бацио таштине сан!

Не тако давно био си немир
мисао немогућег узбуђења,
и дала сам ти цео свој свемир
и поглед препун убеђења!

Не желим ништа да ти кријем
сведоци су ми свирепи дани,
а само хтела сам вино да пијем
и играм с’ тобом на истој страни!

Опет, у мору осећања
с’ тобом дотакох и дно живота…
И грлица бејах на твоме прозору…
О, зар волети је срамота?!

Aна Карењина у мени је бујала
а ти си далеко био од Вронског,
и љубав за трен била би истина,
и играла би близу исконског!

А теби прођоше сулудо дани
искавши као просјак заборављено…
О, грешити је свима блиско
али боли оно непрежаљено!

Ја сам ти зрно песка у оку
Знам да те жуљам поваздан….
Потценито си реку дубоку
у зденац бацио таштине сан!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

У ОБЛАКУ ЗВЕЗДА

У облаку звезда моја душа живи
и сваку понаособ љуби жаром свим,
а дан је за даном све већа ил’ мања,
набуја, па зађе ко’ Сунце да спи!

И буји и паји непознатим крајем
занесена чежњом изгледнелог кључа,
за нове одаје све од себе даје
ко’ цвет некад цвета ил’ чахура пуца!

Јутрос је ко’ нежна ластавица плаха
надлетaла тихо моја родна поља,
застала на обронку огледала неба
склупчала се ко’ пас жељан топлог хлеба!

Тад из огледала расуше се капи
па попут фонтане прснуше у вис,
све илузије за часак се скрише,
а она се пропе ко дива за бис!

Та сена на челу постаде бисерна
процва бела ружа умиљна, опојна,
после кратке кише појави се дуга
у облаку звезда живи душа моја!

И што се па мрштиш умишљена сено,
зар се мучиш питањем шта ћу и са ким?
Док ја бивам свуда срећна занесена
ти уздахе бројиш негде с’ било ким!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

БЉЕСАК СА ИСТОКА

Пропланке мог села
олисталог и веселог
ноћас смело посетише
милиони небеских јахача;
Добоваше тихо славећи победу,
за трен стакла бљешташе
оплакиваше слободу,
и трзај одјекну сред зачуђене шуме!

Попут сабље што харачи
дојахаше небески јахачи…

У топлим кутовима
дрхташе срца малих анђела
припијајући се свом душом
уз поља тишине и наде;
за трен дубоким сном дисаше
утопљени попут пчела у кошницама,
док их очи златне кошуте
криомице миловаше нежно.

И сва васиона се саздала
од дрхтаја срца малих анђела…

Ноћ је постала дужа од месечеве нити
и мрачнија од најстрашније тајне,
а очајне су крошње ораха
лутале тамо амо
чврсто се држећи за тло
које је језиво подрхтавало;
Цело се поље стрмоглавило наопачке
и чини се тешко одолевало
опасном топу из недара…
Тамо пут једва уочљивог хоризонта!

И скровите обале реке бајне
мрачније посташе од најстрашније тајне!

Однекуда залутали лептир
попут бљеска заигра као пламичак
на истоку изнад шуме,
и тишина заузе место
на раскрсници свих престола;
Треперава сенка светлости
пређе целим крајем,
и под бескрајем изнова процвета длан
уснулог анђела заголица сан…
па се промешкољи раширивши крила!

И мала нона разиграног различка,
са бљеском је заиграла попут пламичка!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ВОЛИМ ДА ВОЛИМ!

Волим неверујуће,
онолико колико волим себе,
и све око себе…
Као васцели свет…
Јер најлакше је оптужити!
Та љубав храни моје постојање,
даје смисао моме животу,
и без ње ја бих постала
исто што и многи…
НЕВЕРУЈУЋА!!!!
А, то, то би ме убило
и зауставило проток
сваке искре светлости,
која допире до моје душе…
Све моје наде сливају
се у једну једину жељу..
да постојим, и да док постојим
живим не стидећи се свога
постојања…
Да дишем и да док дишем
трудом заслужујем сваки делић секунде
у тежњи да постанем бољи човек..
Па иако погрешим, поклекнем,
полако устанем и кренем даље…
Волим да говорим и док говорим
крепим душу изреченим речима
јер су заиста њен део,
потекле из њене суштине,
са самог њеног изворишта…
а не да су пуко понављање прочитаног…
Волим да патим,
и да док патим шапућем грленим
гласом сличном жубору воде,
који се у измаглици додирује са
граном од бора и спознаје
стварност обојену
бојама љубави!
ВОЛИМ ДА ВОЛИМ!

(с) Миладиновић Сандра

ХРИСТОС ВАСКРСЕ

Сазнала сам где си срећо моја мила,
на оном си цвету што јутром ороси,
у дашку си ветра што зна да чарлија,
на рубу си шуме на оближњој коси…

Сазнала сам ко си лепото сванућа,
кораку си моме снагу изаткала,
на језеру среће барку сам открила,
и све теби дајем и све бих ти дала…

И име ти спознах небеске милине
огледало душе твоје је постало…
”Опрости им Боже не знају да греше!”…
за све си молио када си праштао!

Васкрсаваш свагда, сваког оног дана,
сваког оног јутра кад уздах победиш,
а уздаха има са свих света страна,
о Исусе Христе свакога се сетиш!

Сазнала сам где си срећо моја мила,
на оном си цвету што јутром ороси,
у дашку си ветра што зна да чарлија,
на рубу си шуме на оближњој коси…

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

(с) Миладиновић Сандра…Maјра

ИЗ ГРАДА ЈА У ГРАД ТИ

Из града Ја у град Ти,
нит нас заправо једна дели,
уистину корак један спаја,
а само зрачак таме раздваја..

Себичност слепа неда нам мира,
завист у нама буди лептира таме,
гордост нас вреба на првом углу,
за часак предајемо се бесрамно руглу…

Из града Ја у град Ти,
чека пустиња очајања,
пар оаза на рубу кајања,
и густа гора у корену рањена…

Код очију слепи највише бде,
лавиринт лажи шири крила,
миришу цвеће зла и немара,
туђа их бол ни мало не слама…

Из града Jа у град Ти,
сивило смрти стално нас вреба,
јер није живот само меана,
већ вера што постаје све јача река…

И рука топла у руци хладној,
непријатељ постаје, а да и не зна,
сама остаје капљица росе,
у вечној нади да буде звезда!

(с) Миладиновић Сандра…Мајра

ЉУБАВ ЧИНИ ЧУДА

Да не волим, шта бих?
Куд бих с’ овим срцем
куд бих с’ овом душом
узаврелом хитром?
Ко’ река без корита,
плавила бих поља,
губила са сваком,
добијеном битком…

Да не волим, где бих?
Плеле би се стазе,
мрсиле се мисли,
тамне, неспокојне,
постала бих птица,
која губи крила,
ко’ уморни талас,
”гушила” бих море…

Да не волим, била бих
дрво без корења,
што полако вене,
док лишће му жути…
Кућа без огњишта,
сат што вечно касни,
ал’ ја волим силно,
и кад болно губим!

Да не волим, ветар
био би ми мора,
ко’ вулканса лава,
постала би поља,
улице би биле,
моје несанице…
Љубав чврсто влада
целим мојим бићем!

(с) Миладиновић Сандра

НЕ БИХ ТВОЈИМ ТРАГОМ….

Седефаста иронија у твојим очима
док говириш о љубави,
а она је лепа и када чека,
и нема везе са тим….

Однекуда долазиш поведен и занесен,
док говориш о верности,
а она је чиста као суза рајска,
и изгара од искрености…

А, ја бих те љубила бар у сновиђењу,
устрептала и срећна,
све због једног трена жртвовала бих,
то од памтивека свесна пролазности
ради права жена…

Знај сетно се сећам оне наивности
коју носи младост,
кажи куда стремиш изгубљена душо,
не бих твојим трагом…

Мада, ја знам свој пут!

(с) Миладиновић Сандра