Категорија: Sandra Miladinović

ОБИЧНИ ЉУДИ

Обични људи су изузетни,
а постоје ли, то не бих знала?
Обични људи су река што лети,
камен што плива,
море што сања!

Обични људи гањају облаке,
не мрзе никога јер не умеју,
обични људи су највише срећни,
кад срећним учине,
друге разумеју!

Обични људи залуд не ћуте,
јер тихо воле до изнемоглости,
обични људи се ретко љуте,
и брзо опросте…
Баш су од користи!

Обични људи не занемарују
за њих су ситнице вредне живота,
обичне људе када сретну ”богати”
плачу ”сиромашни”,
преклињу Бога!

Обични људи су земаљски анђели,
с’ птицама лете где год крену,
обични људи се лако сете,
шта значи човек,
брзо се прену!

Ако постоје обични људи,
немој им рећи да су авети
и сретнеш ли их ти боље ћути,
и помоли се…
Старе су завети!

Седнеш ли с’ њима
отвори срце и буди стрпљив као река,
обични људи кад се заоре,
запевај с’ њима….
Време нек чека!

Ако постоје обични људи
немој да ћутиш, свима објави,
обични људи ” ствари су скупе”,
препознаш ли их…
Ти си у најави!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ТА ЖЕНА!!!!!!

Нисам те волела никада,
морам признати себи,
а свим ти се срцем предала,
јер никада другачије не бих!

Нисам те волела ни онда,
када сам се на љубав клела,
не, лагала те никако нисам,
јер ни себе нисам смела!

Нисам те волела ни тада,
када сам највише хтела,
од песка сам куле дизала,
и ватру из сивог пепела…

Нисам те волела никада,
не зато што не умем,
ти ниси био мој свемир,
ни анђео кога разумем…

Срце је било ко’ лудо,
а додири увек хладни,
ја веровах у чудо,
а, увек остасмо гладни…

Можда је све то живот,
а љубав лаж која боли,
две сузе на дну мора,
до којих срце рони….?!

Можда је обмана јутро,
најлепши трен за сећање,
или је све што је мудро
дато да ткамо кроз јецаје…?!

Нисам те волела никада,
а, сва изгорех од жеље,
од стрепње да нисам вољена,
ноћи ми посташе беље…

Нисам те волела никада,
а, волела бих да јесам,
јер у паклу не бих горела…
Кога сам волела… не знам?!

И дал је волети разумно,
ил’ само луда храброст,
да нисам слепо волела,
где би ми прошла младост!?

Нисам те волела никада,
и можда никога нећу,
али радост и пораз заједно,
донели су ми срећу…!

Сада имам звезду у оку,
и један знак на челу,
осмех је моје име…
Још нико не зна ту жену!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

НЕВЕРНА САМ….

Неверна сам лажима,
отмичарима љубави,
заборавним киповима,
што не знају где су стали…

Неверна сам уснама,
што сипају отров само,
и свим оним водама,
што преплаве поље равно…

Неверна сам рукама,
што без стиска свуд лутају,
ја бих више ћутала,
а оне би све да знају…

Неверна сам оном даху,
од кога и птице беже,
док се шуме надају,
пустиња још више стеже…

Неверна сам причама,
загонеткама без смисла,
ко’ ватра бих играла,
а оне би да сам блиска…

Неверна сам путевима,
градовима без имена,
и звездама што се крију,
за облаке као сена…

Неверна сам душама,
што мач нису упознале,
увек радо бих пустила
ту кап крви, нека кане!

Неверна сам обманама,
што наивног заварају,
и свим оним чудима,
што пролећем не листају!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

КАД БИ НЕБО СХВАТИЛО МЕ

Kад би небо пратило ме,
на тренутак схватило ме,
схватила бих и ја себе,
и стратиште што ме гребе..

На моменат насред поља,
где заносна жита зрију,
учини се да облаци,
опет нову тајну крију…

Ко двориви Атлантиде,
сијају ми издалека,
капије јој отворене,
пружа ми се здела лека…

Осетих рез посред шаке,
за трен збацих бреме туге,
понео ме прах живота
ево њему верне слуге…

Шта сам, ко сам,
дал’ сам талас, или ветар,
тиха река,
пространство што заборавља
где крај је ил’ свитак света?

Дал’ сам срна плаха, нежна,
ил’ лавица сред саване?
Оте ми се уздах дубок,
ето мени тешке ране!

Замириса откос траве,
понесе га хитра река,
низ Мораву до Дунава,
оде с’ њим и моја сета!

Зачудих се омамљена
ко’ путељци што се љубе,
дал’ је небо схватило ме
и дал’ схвата друге људе?!

А оно ми одговори,
кишом коју ведром просу,
низ косу се капи нижу,
бисером ми посу кожу!

Ти си жена, ти си мати,
ти си мост што спаја стране,
ти си благост лековита
блажи душу, видај ране!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ТАЈНА ЛИПЕ

У крошњи моје липе,
зари још твој лик,
и њен си миомирис,
као мој најлепши стих…

Са цвећем њеним се слажеш,
сокове њене пробаш,
шумиш са врелом лишћа,
али шапатом се одаш…

Дамари њени не слуте,
када јој дотакнем кору,
да ослушкујем твоју ћутњу,
наслућујем твоју вољу…

И у врх јој стаблa гледам,
који се с’ небом спаја,
док рој се пчела чује,
душа ти немирно спава…

Понекада тако си далек,
наслућујем у зору,
видим по гранама њеним,
што збијају се у гору…

Сувишно постаје све то,
и липа заједно са нама,
Зашто ти очи језде,
ко’ да су Кумова слама?

Деси се да ми је блиска,
ко’ да је најближи род,
од речи настаје ниска,
од снова постаје брод…

Допловићу ти једном,
где год да вино пијеш,
времена увек има,
љубави битке кад бијеш!

Замирисаћу на тебе,
после часова дугих,
липа ће бити сведок,
како се искрено љуби!

Усидрићу се баш тамо,
где јој је корење….
Схватићеш једном зашто
волим сањарење!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

УТОПИЈА

Када се родих, настаде ТИ…
Када роди се, настадох ЈА…
Од тада јутра робују,
свим нашим будућим данима…

И све се птице селице,
спремају препуне надања,
све се даљине склањају,
преклињу наша страдања….

А, трепавице нам помаљају,
ко’ зраци иза облака,
ал’ као да душе решише,
да буду стратиште одлука…

И убијамо понекада
Себе и Tебе и Мене скупа,
па нестајемо заједно
вуче нас иста свемирка рупа…

И грлимо се заједно,
и љубимо на истој стази,
са истим српом жањемо,
у исто време живот нас гази…

Претерујемо сувише,
сањамо ожиљке где смо се секли,
страдамо па се сетимо,
како смо будзашто о грех се пекли..

Полако нестајемо нас двоје,
две сродне душе што се кроје,
одавно ћутимо што нисмо рекли,
а ништа тиме нисмо стекли…

За трен губимо слике наде,
за час сањиве боре нам ничу,
пали смо давно сред променаде,
али свако прича још своју причу..

Када се родих, настаде ТИ…
Када роди се, настадох ЈА…
Oд тада још срца нам страдају….
Дал’ душе су сродне утопија?!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ОЧИ МОЈЕ БАКЕ

На доксату старе куће,
седи сама и шапуће,
док дрхтаве руке ломи,
на челу јој звезда гори…

Постала је давно мати,
а сада је старост гања,
давно једном зарекла се,
пред Богом се само клања!

Бог јој завет услишао,
ко’ тврђаву душу доби,
тиха као монахиња,
неда живот да је дроби!

И кад оста сама мати,
и кад кућа поста мала,
чврсто уже стеже она,
храброст јој је име дала…

Соколићи полетеше,
све јој мање речи чују
кад загрме, паде лелек,
са јутром се надмудрују…

Али ова брижна мати,
зна да младост лудост значи,
па расплиће плетенице,
и дрхтаву браду глади…

Учи живот, варалица,
док окреће витло своје,
као пређа њених руку,
свако зденац дотакло је!

Бело рекло на грудима,
шамија јој око лица,
док размишља та старина,
душа јој је попут птица…

И ја тако ових дана,
док ме прати прича њена,
присетих се седих власи,
оних бора, ко’ ордења!

Ове муке које мучим
то су исте…. мога рода,
сви ожиљци моје баке,
истог су генетског кода!

Овај камен где застадох,
постаде ми зрно песка,
њене очи свуд ме прате,
ко’ светиње старе фреска!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

Посвећено мојој прабаки Вукени Крпић која ми много недостаје
и која је за живота оставила велики утицај на моју личност.

ХЕЈ, ЖИВОТЕ….!

Ти имаш укус пролећне кише,
кад све што дише почне да цвета,
ти шапћеш лепше, корачаш тише,
за тебе нема скровитог места…

На један мах постајеш ветар,
а већ следећег знани си тајац,
за тебе нема препреке света,
нити карике најјачег ланца…

Сујету давно сломио си,
на хоризонту измами облак,
за све што иштеш … победио си,
постаде сладак и пелин горак…

Нисмо се срели већ тако дуго,
знам ,са лептирима јуриш беспућа,
али обојио си цео мој свемир,
и она ноћна поља горућа…

Смири се, застани бар још једном,
нека осете све младе гране,
нек’ опет ливаде замиришу,
кад твоје јутро поново сване!

Хтела бих да попричамо сами,
на истом пропланку где сретох те,
тад’ имао си више времена….
Сувише рано заборављаш ме!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

СНЕЖНИ ЉУДИ

О, снежни људи, будите луди
па ми доскочите,
грубо ме гурните у игру,
дрско ми наредите да певам,
прекорите ме што волим…
ја свему одолевам!
За себичност ја ћу се давати,
себе међ’ птице сврставати,
просићу за вашу сузу док жива сам,
и увек признаћу ….
ЗА СВЕ КРИВА САМ!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

НИЗ СОКАКЕ…..

Покошене ливаде миришу над крајем,
зрикавци се диче својим завичајем,
а ласте се надмећу преко неба плава,
ником се не одмара, ником се не спава!

Хоризонт се приљубио уз облаке сиве,
и прича се пронела попут хитре гриве,
док рашљике журе и бујају зрна,
весела се лисица шепури сред шума!

А њиве су ћилими попут загонетки,
као шара до шаре, што би рекли неки,
ткане су да подаре добро испод неба,
најлепша је молитва кад мирише хлеба…

Две се оштре сабље зарише у недра,
прелише се капи од ведра до ведра,
па и пчеле нестадоше као да их нема…
Олуја се спрема изнад тихог села!

Доконе се стазе смешаше са биљем,
гране крхке играше бујним изобиљем,
спустише по који чун тада низ брзаке,
запловише немири низ пусте сокаке…

(с) Миладиновић Сандра Мајра