Категорија: Marina Adamović

dobro (te)se                   po          znajem        (O!) verujem Ikada bi lagao rečima možeeš sve možeš srušiti bede me me ne         možeš sag   om  om  amiti   još ima bajno a beskrajno                         ludih i stvarnih                         krilatih stvorenja koji tek život sanjaju kô izukršttenu bajku hajde, kreni i….da…

kada sam prestala da govorim (osim sa dušom, osim sa) moja je trava počela da priča! kosa mi izrasla iz nedara brega skupa su raspredali šta će biti s nama (šta šta šta i… ništa) Mesec se sasvim (dragi) sasušio to se  sve   jasno čitalo sa borā i one se  (drage)  splele s mojom travom … Настави са читањем “U počast Kamingsu 35 — Marina Adamović”

delič sebe … deo univerzuma… mogu dati… da ti… to beskrajno… neograničeno… srebrnkasta nit… galaksija  o òko ….  okačena…..   moje… tvoje…   svetlosna godina do ovih reči ne mogu ti opisati…. samo čuj   možda… ipak… ôda svoda … daaaaa………… svakako….

33. Vodoskoci dozivaju odsjaj sunca i ne slute da odgovora ne mož’ biti i ti bi krenuo do umišljenog cilja alilice ti bledi kosa opada i ništaviše nećeš dokučiti dive      32. život (z)naš ka o o oblak posmatra zem lju lju di ga bratemoj često o ne osete ma da im jasno suzama … Настави са читањем “U počast Kamingsu 33 32 — Marina Adamović”

u u glu so be be li se lala kristalno jas na na smejana iz drugog ugla jutr o   o djekuje paučina na dnu polupane flaše ne budi se dušo ni-naj-ni-naj-na

  ni sam ni kada ni šta poželela     la ži subesomučnokucaleookna     sadase smešimsvećama kraj glave i umačemzeni uakvarel tame tamo su zvezde istrajne i smele   tamo su snovi ne dosanjani sveli

Ne opraštam greh ove. Zašto bih? Toliko sam( ih) počinila Nad sobom, Da sam do čekala zasluženi otrov duše. ——————–   I Sun – ce Je Noću Kao Ja Prepu šteno Melan holiji   ———-     Uzalud reči (dok) proleće ćutke (i) prejasno slika   ——————–   Zvezde su cvetale I noć je mirisala … Настави са читањем “U počast Kamingsu 22 — Marina Adamović”

usred oblaka najezda                      gorčine   sklopila sam kapke   nije vredelo   priviđenje naslika i drugi   san je iznenada dobacio                          strelu   .   prelavi me bujica u kojoj još                            grcam   od same pomisli   na   mogući   strah

            .   na na drobnoj pl oči oči usmere ne ka meni nekoliko zenica šetaju senkom pred     razrešenje znam da bej ah ah pa još ću biti al ta mira u miru parabole