Категорија: Marina Adamović

-Vi ste pesnik?
-Da
-Pišete čudnu vrstu poezije
-Da
-Kako biste je nazvali?
-Da
-Poezija “Da”?
-Da
-Interesantno. To deluje deluje pozitivistički, ali, mislim da ste škrti na pozitivizmu?
-Da
-Molim Vas, isključite vokmen ideje fenomenologije i popričajmo otvoreno.
-Da, ja sam pesnik koji ne postoji, alternativa svim filozofskim mišljenjima i kamuflirana književna forma greške koja život znači.
-Drago mi je , nastavimo!
-Da
Da
Da

kamin(n)gs

Sedela je mirno u uglu sobe

(kao u svakom

tragičnom kraju priče o buntu)

“Želim samoću” ponavljala -nikome

a zamišljala  da joj je neko na rubu živaca.

Senke su se smenjivale – prepodnevna,

popodnevna, noćna… Zbog tišine u ličnom dahu,

nije više mogla izgovarati “želim samoću..”,

pa je počela pisati na pokidanim stranicam dnevnika.

Listove je bacala naokolo

kao da gađa zle namernike…

I to je istrošila.

Ni olovke, ni lista više ne bî.

Sedela je mirno…

kao što sedi kidač utrobe,

bacač mina na svoju istoriju,

o,

previše mirno.

Pružila je ukočenu ruku kroz prozor,

otkinula list vinove loze…

prerezala venu na levoj ruci ,

a desnom krvlju napisala:

“Uspela sam. U samoći se stvara poezija”

Jovanka sanja
princeza na lomači~
demokratija?

prvo su ubili nju, Druga Tita

pa
Ju
go
sla
vi
ju

Šta je to privuklo pažnju pesnika?

Celog ga dana nije bilo na uobičajenom mestu za pisanje.

Ni nastupajuće noći.

Ni sledećih 48 sati.

Ni do kraja nedelje.

Ni one sledeće.

Skrio se tako vešto…

Iz ličnog iskustva znam da pisanje

nije pisanje ako nije van domašaja

zvuka, koraka, pogleda, ičega.

Ipak,

kopka me taj neviđeni skok sa scene

“nevidljivi, ali očiti”.

Nakon mesec dana,

pročitala sam njegovu

(tajnom inspiracijom izazvanu)

pesmu,

objavljenu na zadnjoj strani dnevnih novina:

Gladnome dajte vodu i med

bolesnom SVE

a meni mahnite

” I tebe ćemo, da”

Iznenada,

to mi je privuklo pažnju neizmernu

i ne mogu vam tačno objasniti gde sam.

Osećam samo da nisam na uobičajenom mestu za pisanje…ne..

voda-med-SVE- mahanje

kamin(n)gs

POETSKA KRATKA PRIČA –

Pisao je pesme , a vreme je teklo.

Pisao je: o tami, smrti, tami, a vreme je i dalje

teklo. Glava mu je bila puna praznine

ispunjene ponorima.

Ipak, on je voleo jezik.

Voleo je svoj

jezik.

Voleo je poeziju.

To što je on voleo,

volelo je njega.

Osuđen na smrt,

pisao je o smti dece, majki,

šuma, svega…da,

pisao je i o pucnju u svoju  slobodu.

Slobode nema.

Ko će onda ustreliti Ništa?

Ludoj filozofiju o besmrtnosti poezije

može okačiti orden što postoji

među stranicama

poput velike magije slova.

Ne mogu vam tačno reći

šta je sadržaj te knjige, ali

Nju – volim. Slabo rečeno –

Ona je moja suština

i suština svakog poimanja-

“kako podneti susret sa smrću”

Kako, Jone? Karajone, kako???

Puno puta susrela sam pesmu

o umir0ranju i  zato  živim.

Tu i Tamo kao TO.

kamin(n)gs

Prijatelji,
Mladiću treba još 100 000 EU da bi se izvršila transplantacija koštane srži zbog akutne leukemije

a) prazan ili SMS sa tekstom “Bojan”,
na 3826
(cena poruke je 100 dinara za sve mreže)

b) uplatama na račune za donaciju:

Iz Srbije: 160- 5700101019489-85

Iz inostranstva: RS35-160-5730200605329-87

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=RSflOlrxzC4

Ponavljaju stalno

(kao da im je brojanica u govornom organu)

Demokratija! Demokratija! Živela

demokratija!

Dragi Stari Grci,

napustite grobove,

pokupite i demonstrativno bacite  s Olimpa

tumače vaših političkih

filozofija.
Živela kukuta!

Živeo Sokrat!!

Živela gomila s izraslinom

izdvojenih mudrih šaputala.

Platone, kukutu daj democracy !

“Samo jedna jedina čestica osiromašenog uranijuma u limfnim čvorovima

može da razori ceo imunološki sistem… ” ,

tvrdi doktor R

potvrđuju majke zavijene u crnu smolu

jauka bez glasa.

99, 2000, 2001…..

kamin(n)gs (drhti)

Ledeno čelo je ukazivalo na nešto

izuzetno čudno.

Svakog je dana pisala neprestano

(to je pisac o kome je već objavljen roman;

onaj pre ovog).

Zbog tog neizmenjenog položaja tela,

cirkulacija joj se spustila pod zemlju.

Svi koji su pročitali bilo šta iz oblasti speleologije,

mogu zaključiti da joj je um bio u najhladnijoj pećini.

Zašto?

Svakako, on je lizao vlastitu krv

koja je pisala, i pisala, i pisala.

I eto, nije je ispuštao iz vida.

Izdavač danima pokušava da stupi u kontakt

bilo s kojim delom njene opservacije.

Međutim,

i štamparija je sve otkazala zbog neobičnog događaja

Izdavač je došao do male, tamne rupe

na mišu pored tastature,

pogledao, susreo se s njom,

zainteresovao za ljupku, lednu

temu i

skočio u grob.

Novinska vest

“Čuveno delo čuvene pesnikinje

u izdanju najčuvenije izdavačke kuće…

kasni zbog smrti Optimizma

Futurizma”

kamin(n)gs

To je bilo doba

kada pisma više nisu postojala,

osim u muzejima i

porodičnim albumima.

Takođe,

bilo je to doba kada su se ljudi hranili vazduhom,

opijali kišom,

odlazili na posao u uniformi ptica selica.

Možda se neko , još uvek, seća tih godina

kada je svet bio deo univerzuma.

J0utros sam čula mahanje krilaima pred očima,

otvorila ih i ugledala –

pismo!

“Misli” su mi na dalekom putu;

jesam znatiželjna (slučajno se setih tog izraza)

ali, otvoriću ga kadaa mi se one (ko??)

budu vratile.

Neverovatno,

ali na pameti mi je (“pamet”… to je..”to?”) i

rečenica (?) 

“ovo je pismo o nagradi za životno delo pesnika”

P.(e)S.(nik?)

Pismo je bilo krilato, pa sletelo u bezdan

(a gde bi drugde kad ga vakuum ne privlači?)

i niko ga, nikada nije više video,

osim moje pete dimenzije – dimenzije Brotigana,

sećate se? Ričarda?

Da… e, toga se i ja sećam …

“SEĆANJA”???

kamin(n)gs

Kako su pogledali njen prvi rad,

saglasno su šapnuli “Talenat”.
Ništa nije čula,

ništa osetila,

samo se vratila u prvobitni položaj:

vlažne pantalone (zbog slabe bešike),

vlažno lice (zbog otoka na očima),

vlažne ruke (zbog vlažne kose i temena)

– sve je smestila u vlažnu stolicu.

Zvonilo je za kraj nastave;

nije ustajala.

Učitelj je prišao,

ona položila glavu na sto.

“Šta je, Leona?”

“Ništa, ništa,

mogu li samo još malo da ostanem?

Pišem priču na temu koju ste nam zadali?”
Učitelj je shvatio da joj nije dobro,

seo preko puta i dodao:

“I ja sam pisao u školi domaće, znaš?”

“Stvarno?”

“Da, Leona..ali.. to je bilo drugo vreme;

kuće su nam bile puste i hladne;

sada je drugačije; tvoji te čekaju,

brinu se i možda će doći ovde?”

“Druže učitelju, mogu li…”

” Možeš, Leona,

ja izlazim prvi, a ti

kad vidiš da me nema”
Poslušala ga je,

izašla je za njim i bacila pogled iza :
“Da li ću uvek o tome pisati?”
“Nažalost, da..

nažalost..

ali i na sreću tvojih čitalaca”…

čula je iz dubine simptoma psihofizičkih oboljenja.

Žao mi je talenta

kamin(n)gs