Категорија: Marina Adamović

VI

“Pustimo je da spava,” mislio je oblak i prekrio mesečinu;

Mesec je želeo sve najlepše uspavanoj lepotici. Probio se kroz oblak – uneo je opoj mira i duhovnosti.
Šta se desilo onoj koja je zaspala provodeći noć na dugoj, stihomraznoj kiši?
Ne znam… zbog nečeg se kajem , ali stvarno ne znam.
Gledam u nebo, Mesec i kristale- očekujem da će san o lepoti kraja ličiti na ovu ledonosnu bajku –

 
“Pustite je da spava” nastavlja slani novembarski pljusak preko mog ležaja od olujnog veza.
Ima nade, ima! Sad smo junakinje uspavane bajke i pišemo priče o koprivi u cvatu!
“Pustite je neka spava….”

Puštam nas bez kajanja.

“Znate, Vaše pesme su tako dobre da ih ne smem objaviti;

niko ih neće čitati”

“Oh, iznenadili ste me Kvalitetom kratkih priča, ali ne mogu ih smestiti u prostor namenjen romanima;

prošrite strpljenje i jednoga dana,

možda, možda…”
“Čujte me dobro, radim na širenju ostataka strpljenja,

a radujem se što sam ono što baš jesam, bez predubeđenja. 
Niko me ne može raniti, ni saseći dlaku pod mišicom.
Ja sam jedinstvena
nigde takve nema
nigde, nigde! 
Ne postojim ni u ličnim sentencama umnoženih snova!
Dokaz – ko to piše Vašim noktima među svojim zubima?
Da… možda…da, da, da

Majka je uzdahnula: “I moja ćerka..”
Otac je ćutao i zamišljeno gledao
Brat je izgovorio: “Sećam se brata..”
Devojčica je pokazala: “Moja seka?”

Ulicom je potekao vapaj, 
Srce se rasplelo i kotrljalo do najudaljenije Sunčeve strele

Iz ove rane prokapaće nada!
Čuj!

Polako, polako, na četiri noge, oslanjajući se na repni štap, guleći zidove kojima je pratila put do makaza – ušla je i zamolila:
“Odsecite mi ovaj pramenčić..”
Pogledi su se sudarali, lomili i kotrljali do stolice za šišanje.
“Ovaj tu?”
“”Ne, negde između..”
“Ovde?”
“Ne… razvucite…dublje, dublje”
“O, da, pa to je bršljan žalosne vrbe! Stvarno biste njega?”
“Molim Vas, brže, brže… njega iščupajte!”
Na to je bršljan dobio na snazi, nije se prikradao kao ona; buknuo je, prekrio ju je sa svih strana i ona je ostala zarobljena.”
“Ne mogu mu prići! Šta ste učinili?”
“Isecite ovaj što viri!”
“Ovaj?”
“Da!”
Taj što je virio, nije se pojavio tek onako! Znao je za običaj “isecei kosu i smanji muku!” Bršljan ga je odbacio ne bi li je zavarao.
Uspeo je. Bila je mirna kao visibaba. Spustila je glavu, zahvalila se makazama, motrcanglama… i lagano, lagano, na osam ruku, nogu, vraćala se odakle je došla.
Odmah iza zadnje ogrebotine na zidu bolničke sobe, stajao je neko i rekao:
“Žao mi je, otac Ti je noćas umro..”
“Meni nije! A zašto bi? Zašto? Nije mi žao! Upravo se vraćam sa sahrane sećanja na oca.”
U ruci je držala onaj pramičak i , kao što običaji nalažu, bacila ga sebi iza lčeđa. Tog popdneva, zaspala je.
Molim vas, tiše, ne budite je!
(Ne Nju! Bršljanovu intuiciju!)

Majka je zaspala.
Sat se nije čuo, ni udar muva o prozore (a proleće je po tome poznato).
To je dobro – zaspala je najzad; i ona je legla, pokrila se ćutnjom i mislima: “znam, neka, neka, znam,”
Tačno u sedam, probudili su je. “Zašto niste ranije!!! Vi ste ludi, đavolii !”
Stresla je sa sebe leto, jesen, zimu i udahnula:
“Umrla je moja…. ”
Od tada do sada, razmišlja:
“Da li mi je nešto htela reči? Da li? Da li? Šta?”
Ništa.
Njoj je bilo milo što joj ne ubija smrt. Nečujno, vasionski, repom slepog miša –

njena ljubav kopa mesto za porodidično blago

“evo žiga, zverî !”

http://www.youtube.com/watch?v=0jni-2duKMY

– Izvinite, kako ste ušli u moju staru, tesnu, paučinom obraslu, sobu?
– Znao sam da ćete to prvo pitati, ali nisam spremio odgovor
– Na ovo se pitanje odgovor ne sprema. On se prenosi kao vest s mesta dešavanja!
– Upravo to! Ni ja ne znam koje je ovo mesto i o kakvom se dešavanju radi.
– Deko, Vi ste na mom krevetu i dišete kao da tu godinama izgovarate proznu liriku !
– Verovatno ste u pravu. Verovatno. Ali kako sam ušao, a nisam nameravao?
– Niste zakucali, nisam čula škripu poda, niste pokidali ni paukovu mrežu! Vrlo čudno…
– A, Vi? Zašto niste pozvali pomoć? Možda bi i meni nešto značila?
– Pomoć? Čiju?
– Pa, sebe same! Ovde druge pomoći nema!