Категорија: Marina Adamović

 

Dala je pomoć za mladića obolelog od leukemije.
Krenula napred, zastala, vratila se, zagrlila dete koje je hodalo sa njom. Pogledala još jednom sliku borca za život i jedva čujno dodala
Naš šestogodišnji rođak
on
on
isto
ali
nema 
nade
nema
Puno sreće želim Vašem …
Obe smo proklele nešto ćutke i osmehnule se devojčici 
u
divnoj
ružičastoj
suknjici od mašte

Tačno u 5 sati, tek je svanulo, on je otkucao poruku i mobilnim je poslao.
Vratio se krevetu, legao obučen (kao i nekoliko sati ranije),

ali nije zaspao.

Senke na zidu postajale su sasvim jasne slike praznine njegovog života.

Svetlost,  koja je ulazila kroz zatvoren prozor,

pokazivala je da se nema šta izdvojiti iz ponoćne pomračine.

Okrenuo se na drugu stranu.

U sebi je odbrojavao sekunde, minute, sat, dva…

čudna tišina je letela od poda do plafona

i vraćala se prekrivši ga kao pokojnika.
Telefon mu je ispao iz ruke.

On je pao s kreveta.

Tačno u 9 sati, vrisnuo je.

P.S. Vrisnuo je jer se uplašio tihog zvuka mobilnog pod jastukom. 
I prazne senke su pale od straha, i Sunčevi zraci su se podvukli pod krevet. Pod drhti od straha – ali  zemljotres je bio na onoj drugoj hemisferi kojoj je poslao SMS.

Prvo što je izgovorila bilo je “Otac mi je na samrti”

Zatim je odahnula

bilo joj je lakše

podelila je sa mnom ono što nikome nije smela priznati

Sada hoda stazom

gleda u ljude

gleda u  život

Da

uskoro će biti na samrti

ona

Bio je naučnik
duboko ispod kamenja
otkrio je nit
mesečevih ukaza

Bila je prifesor
predavala o
nemoguće mogućim
misaonim transverzalama

Bila sam posmatrač
na osnovu sagledanog
shvatila sam bitno
iza svih je dan
u
noći smo svi
posmrtni ostaci
tihi…tihi…tihi

a nismo znali
da
ćemo
biti
to
jednom
sigurno
žao mi je…žao

naučnik i profesor
razmatraju sagledano
ali
kasno kasno kasno
posmatram i ovo okom pesnika zalazeće ode
naučnik
i
profesor
lete sa mnom van granica
imaginacije hiprrealizma
sine definitione
tiho

kamin(n)gs

Prošao je sveštenik
drugi. ..  treći
nekoliko njih

u grupi
I?
Šta su učinili?
Skrštenih vas suza pitam –
šta? šta?
Prosjaci bez ruku / nogu
kovčezi dvogodišnjaka 
zgažen pas / šapa mačke
krv ruže do korena

Bože, bože,
ti nemaš rodbinu?
Baciću se s neba kroz oblake
i 
pevati bibliju
“Suicid je za mač 
dvosekli”

trećim ću se probodti kroz nadu da spasenja ima
evo tu

a šta ću kad nje nema? šta???

kamin(n)gs

 

Prelazila sam ulicu

prelazila

prelazila

i kad sam pomislila 

da sam je konačno 

prešla

osetila  sam da ne razumem 

onu 

drugu ja

koja me gleda

s poštovanjem

i

ljubavlju

Pisaću joj liriku –

najvanzemaljskiju!

(da bi me dešifrovala)

kamin(n)gs

Ovaj žar u mom srcu
u oku
u kosi
ova plam koji me
baca na pod
i u dim
znači – preuzimam
ulogu
koju zakonski ne smem
ali ON za nju
nema ni
psihosomatski IQ.
Nema!
Zatvorite prozore
ne izlazite
ja
izig
ra
vam
kuvaricu!
OPS (gde mi je ruka s rin
gle? ) Gle! NEMA JE, OK. ni mene..ne….

 

Volim da maštam

volim da, ma(ma)….

ma šta m(e)
to
vodi
do
ma-stila

ovog pera
zabodenog u sr(ž)ca
Volim!
Da.
Ja sam ispisana strana sveta 
kojeg
ne(i)ma
Maštam-i-to-ili-nešto-sasvim-jezgrovito?!
A ko je nju i(spisa)o?
Io?m-a?šta?

kamin(n)gs

 

Sve čega se sećala 
bilo je da se nečega 
mora
setiti.
Prolazili su dani
– to je uobičajeno u svakoj priči –
meseci
godine
vekovi
Vekovi?
Sve čega se sećala
u večnosti je pamćenja
roni
leti
hoda
samo što se ja 
ne mogui setiti
zašto sam napisala roman o 
sećanju
nečijeg zaborava

(potpisuje se – ko?)

kamin(n)gs