Категорија: Lajoš Mate Lazar

Ne tako davno, putovao sam vozom za Hamburg

Preko Praga, Varšave i Berlina

Na peronu me majka pitala:

“Putovao si Transsibirskom rutom?”

U sebi, nisam se mrdnuo sa mesta.

Ne tako davno, nisam se pomerao sa svog „Mesta moći“

nedeljama.

Bio sam svugde, obišao svet

silazio u Had i iznova vaskrsavao, nebrojeno puta.

Dok nisam uvideo besmislenost te igre i ostao u Sebi.

Ne tako davno (možda je to bilo i danas, nešto ranije?)

Prestao sam koristiti utlevel, pasoš i putovnicu

Razumeo sam govor ptica, reke i lišća u krošnjama stabala.

Misli, sebe celog, mogao sam premeštati na različite meridijane

po želji.

Prestao sam razmišljati o Putu.

Iako, On se događa kroz celo moje zemaljsko prisustvo.

Samo sam ja prestao beležiti detalje,

i obraćati pažnju na saputnike.

 

Čekam da mi saspeš, sve

u lice, kako i dolikuje.

Sve radosti i patnje, i poneku mudrost.

Kao kafu za poneti

mada, šta će mi sve to?

U izobilju je toga i kod mene.

Ponajviše treša, kog nisam ja i nije od mene

karmom mi udeljeno.

Niče pojačao suludom izjavom:

Amor Fati – Prigrlite sudbinu!?

Koji narativ izgubljene celine..?

To, večito grljenje nečega što uporno izbegavate?

Danas razmišljam samo o grlatim i slepim prirubnicama.

Tako nalaže KAIZEN.

Emotikonima popunjavam praznine

potpunog života,

jedne izgubljene prestonice.

 

Da se povredimo, međusobno

nemoguće je.

Već smo utrnuli iznutra, na nadražaje.

Sveta.

Ideja.

Ostao je izbor

najjednostavniji moguć

pod uslovima trajanja

bez Ajnštajnovih uticaja na prostor i vreme

bez Hajzenbergovog principa neodređenosti.

Bez polova planetarnih, magnetnih, ma kakvih.

Jednostavno je najbolje ali, kako znati da nam se događa?

Desiće se samo od sebe, kao i sve ostalo do sada što pamtimo.

To, što smo zajedno odavno odsanjali i pre ove večnosti

u koju uranjamo.

U smiraje neke, samo more čujem

u daljini

bubanj

što odzvanja u ritmu veslača, Karaka galije

Nemir tad osetim što mami dubinama znanim…

(gde odbačene, počivaju Scila i Haribda)

Dal’ na moru il’ bitkama nekim, radost izgubih?

U smiraje neke, kad već  Sunca nije

pojave se mirisi i zvuci, i toplote bljesak

talasi o hridi što se lome

(to Posejdon sa Olimpa, u pučine bezdan skače

praveć pri tom gromoglasam tresak?)

gazeć’ vlažan pesak shvatam, da Itaka, isto tako tone.

Sad, da mene nema i nas da nije

sve bi bilo isto, držim.

Za godina tristo, ili milenije…?

Prebrzo se s’mora vratih, vučen Itakinom srži!

Ili, bolje da sam tada na pučini ost’o, da l’ bi sve bilo isto?

Želeo je Odisej biti, od života brži

svetost, slava sve što se zasluži

kao Sparte onih, s Termopila, tristo…

Morao sam osvojiti tvoju trvđavu, ne pitajući za cenu

na način, kako je Odisej osvojio Troju.

Samo je trebalo čekati, dovoljno dugo

Spremio sam ti i danajske darove,

koje ne možeš  odbiti.

Koji će ti dobro doći na tvom putu inicijacije

Trojanskog konja, samo prosleđujem

zbog tebe mi je dat, privremeno

na čuvanje.

(Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu.)

 

U smiraje neke, samo more čujem

u daljini

bubanj

što odzvanja u ritmu veslača, Karaka galije

Nemir tad osetim što mami dubinama znanim…

(gde odbačene, počivaju Scila i Haribda)

Dal’ na moru il’ bitkama nekim, radost izgubih?

U smiraje neke, kad već  Sunca nije

pojave se mirisi i zvuci, i toplote bljesak

talasi o hridi što se lome

(to Posejdon sa Olimpa, u pučine bezdan skače

praveć pri tom gromoglasam tresak?)

gazeć’ vlažan pesak shvatam, da Itaka, isto tako tone.

Sad, da mene nema i nas da nije

sve bi bilo isto, držim.

Za godina tristo, ili milenije…?

Prebrzo se s’mora vratih, vučen Itakinom srži!

Ili, bolje da sam tada na pučini ost’o, da l’ bi i tad sve bilo nam isto?

Želeo je Odisej biti, od života brži

svetost, slava sve što se zasluži

kao Sparte onih, s Termopila, tristo…

Sada, pošto si u centru

crno belih polja, mogućnosti

na ponuđenu žrtvu, pijuna da primim

ne mogu.

Ponuđenog konjanika, čuvara ili tvrđavu

bez emocija

čisto kao trampu, čisto da se vidi

da imam i ponešto mogu

da je puno figura u igri

i da svi zauzimaju svoje mesto

dok lagano, padaju jedna za drugom

do samog kraja…

Tako sam oduvek započinjao partiju šaha

nudeći Damin gambit kao prečicu…

Čitav vek to više nije moderno

mada, figure i dalje doprinose igri

po prethodno, utvrđenom im rasporedu.

 

Darove od Tebe primih

sveznanje

svesećanje

jedinstvo svih različitosti.

“Suza moja roditelja nema”

Vladika Njegoš kada kaže, na to misli

jer kroz Tebe je samo milost.

Tako da je neizrecivo mada, toliko žudim

da Ti to saopštim.

 

Ostao je logos, bez odgovora

paralisan.

Mislima pratim pokrete

energije u tkanju, njihove oblike talasa

dok se manifestuješ kroz sve.

 

Istovremeno

događaji račvaju vreme u svim pravcima.

Istovremeno

udahom, pojačavam Tvoje prisustvo.

 

Taj, dah u vremenu

što mi se otme

iz dubina, usrdnih

koje spajaju svetove, ipak

podeljene

Smrtne im tišine, što generacijama

gde svedok sam nemi a ipak, učesnik u svemu.

Da Kajina za kaznu zapišem

Avelja da pronađem, ne mogu

Traje taj usud u meni

Traje i tuđi, u njima

Život dok se odvija, na način

da se njegovi tokovi ne razumeju

ni smisao, ni Bude utrnuće

Sve dok se ne upozna izvor

gde patnja prestaje.

Miris prostora kojim se krećem
nosi tragove tek oprane kose,
duge
raspletenih kika,
kojima sam brisao oči i lice
Čuvara reke na liticama planina.

Dolazi Kraljevski trenutak kog  dugo iščekujem.
Naseljen mirom
koji je zamrznuti pokret,
misli
neuhvatljivih raspoleoženja
čujem ga kao duboki huk reke
čija je površina mirno jezero.

Onda se naselim Apsolutom
i čekam
nedočekano.