Добродошли!
ПИСМО СВИХ ГОДИНА
Андрићева ГЛАСНА прича Писмо из 1920. Године, примењљива је на свим географским ширинама и у свим временима . Није Босна била ЈЕДИНИ пример, где се дотичу и спотичу мржње, националне свести и савести и дешавају највећа трвења чуђења. „ Мржња је дело болесног ума:“ било кад и било где на свету. СУВИМ ТОКОМ МРЖЊА ТЕЧЕ УЗ ОБАЛЕ КРВАВЕ ИСТОРИЈЕ У КОМПЛЕТНОЈ ЉУДСКОЈ МИСЛИ, човек је себи ЕГЗИЛ у властитом бићу, место где игра, најнегативнију улогу.
ЗНАЧЕЊА
Фонтане украшавају тргове,
музику величају композитори,
стихови означе епохе,
прошлост поклањају ктитори.
Деци очеви чувају тајне
што је добро, оно се и квари,
истина се мора волети,
тегет снове, сањају морнари.
ПОКУШАЈИ РАВНОТЕЖЕ
За разлику од Дедала,
Који моли сина Икара,
да не лети превисоко,
данашњи отац тера свог Икара,
да лети према слави.
Плашим се све више ових данашњих Дедала,
Икара да не говорим.
ОЧИМА ОД ГРАЛА
Одакле ли смо дошли туге велике,
или су нас клетвом дебелом проклели,
или су крезуба уста од утвара,
хтела гладну судбину да нам удели?.
Каури, Влаји, Раци, како су нас звали,
имали смо душе широке
и такве мирне они су прогнали,
без пута, правца и без окуке.
Са лицем бола, очима од Грала,
Усправне кичме, ко траву су нас посекли,
нису знали себе се одрекли,
нису знали, мржњом потрајали.
На ветрометини нељудског трајања,
стално смо морали ћутати.
Живети је било тесно. Грдно,
а ми смо хтели сањати.
Настави са читањем “ОЧИМА ОД ГРАЛА – Андреја Ђ. Врањеш”
МИТ КОЈЕГ ЈЕ САЧУВАЛО ВРЕМЕ
Дедал је упозоравао сина, не лети високо ИКАРЕ,
Сунце је јако, истопиће ти крила,
Икар је летео све више и више,
Сунцу ближе.
Кад је пао,
трагедија је прерасла у мит,
о младости која се одважила у немогуће.
Ни после људи нису престали да лете.
Икаров лет је први путоказ ка слободи.
И пад је лет рече „ПЕСНИК.“
Настави са читањем “МИТ КОЈЕГ ЈЕ САЧУВАЛО ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш”
ЛОПОВЛУК
Срео је старца далеког времена,
носио је оловне године, мучила га туђа срамота,
није могао да схвати, како се то може,
у лице лагати?
Залутао од некуд, где лажи нема,
није ишао даље.
Плашио се да не сретне неког,
како срећу пере његовим именом.
ШТА КАЖЕ КРАЈ
У оку крај се смеши почетку,
шеретски му добаци,
ти си иза сваког угла,
а ја се не видим,
али можеш ме наћи у сновима,
ако знаш да сањаш?
Настави са читањем “ШТА КАЖЕ КРАЈ – Андреја Ђ. Врањеш”
НЕКАДА
Дјевојка му рече,
Имаш прелијепе очи.
друга се наљути,
шта ти видиш бона,
сав je такав…
Какав?
Па брате лијеп.
Од тог доба сјећања остала,
и по који ријеђи стих…
„ОН САД НЕМА, НИЧЕГ ВИШЕ,
НИ ОЧИЈУ ТИХ“.
„МОЖДА СПАВА“ ?
ВЕСНИЦИ
посвета ТИНУ,
Моји су песници, обични људи,
масних шешира, зараслих брада,
што сањају снове, топлих боја,
спавају по клупама лучким,
испод попрсја, превараних хероја.
Учесници свих истина, свих дилема,
изгибија и проблема,
свога дела оријаши.
Не волим песнике салона, високог сјаја,
они знају да пишу,
али не осећају арому, просутог џема,
његов су потрошили траг,
мириси, отменог АРМАНИ парфема.
МОЈИ СУ ПЕСНИЦИ ВЕСНИЦИ.
Настави са читањем “ВЕСНИЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”
НАШИ ЈУНАЦИ
Враћали наду,
рађали се између олуја,
живот цели добротом се клели.
Волели су кући да допрате.
Само једном да их видим,
кад би такви могли да се врате,
рекао бих добро их гледајте,
код њих су очи детиње,
сва места су њима светиње.
Настави са читањем “НАШИ ЈУНАЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”