Добродошли!
ЉУДИ НЕ ВОЛЕ УСПЕХЕ ДРУГИХ!
ОНА И ОН
другарици др. Сањи Монтиљо
Растали се на обали мора,
она је остала да сунча тугу,
он је отишао у смеру изласка истине.
Настави са читањем “ЉУДИ НЕ ВОЛЕ УСПЕХЕ ДРУГИХ – Андреја Ђ. Врањеш”
ДРАМАТУРГ
Дошао је у позориште једног уранилог пролећа, када је небо изнад Сарајева највише азурно, Сарајево најлепше, када се чини да се сва свeтлост васељене спустила на улице овога града,људе чак и на успомене. Дошао је у град спој конфесија, нацијa, обичаја и много чега невиђеног. Задржао се кратко, тако је чинио где год је стизао. Остајао је онолико колико представа сценски живи, онда би одлазио у неки други већи или мањи град, веровао је да ће тако протећи и живот, јер док има градова и представа, све је у некој колотечини, ритму. А живот преварант пропири као ветар брзином . Када у неким годинама сачекају ненадано и хитро старост са њом и болест, када се однекуд туга привуче, схватимо колико је човек трошан, па ипак понекад претерано раздраган. Представе су се низале као градови које је остављао. Отмен, наглашено мисаон, умерено жовијалан, не истражен за женски свет, био је неисцрпна тема међу дамама, чекале су у вечерњим сатима испред позоришта да га угледају,тражиле аутограм не би ли га дотакле, виделе тај осмех. Опсесија, нису могле да га се ослободе ни када је отишао, као потреба, као каква овисност, виртуелна игрица коју заволе деца па после не могу да се одвоје. Само он није био виртуелан него потпуно стваран, најлепше могуће истинит.
Није марио за жене што је чудило, имао је говорило се неостварену студентску љубав, остао је веран прошлости, зарекао се да су жене за њега само искуствена истина, али њој се враћао не као искуству, него као скривеној тајни, враћао у својим тишинама, када се присећао, када би славио прошлост.
Волео је трагати у послу, драматургија је вечито трагање. После година трагалачког по театрима Европе дошао је за Сунцем у Краков, једне сушне јесени без киша, да у њему и остане , можда је све била слутња, можда. Кад је представа ушла у репертоар, када је започела из себе лепотом да се храни означила је крај узвишеном живљењу, племенитом живoту, престанак драматуршког рада, човека рођеног да цео свет дарује лепотом јединственог у профаном, пролазном. Све је код њега било чудно од живота до смрти. Умро је на премијери представе у коју је унео као увек целога себе, помно пропратио сваки детаљ, сваки глумачки покрет,сваки глас. Медицинска експертиза је као узрок смрти навела инфаркт миокарда, пронашао га је кукавица на месту његове најтананије љубави, у позоришту, у замаху стваралачке светлости, у четрдесетој години путовања кроз нешто што се борба зове. Кад човек умре увек је млад , подсвесна жеља оних који и даље живе да остану вечни. Међутим он је доиста био млад , млад за губитак трајања. За њега је на несрећу све прерано стало, мисао,време покрет. “Свака смрт је по једна пропаст света“. Никада више он неће путовати временом, никада радити оно што је највише волео и још много тога никада, најсуморније неће бити њега. Није рекао одакле је, ко је у ствари, говорио је француски, певао на Шпанском, љутио се на Талијанском, волео на Руском, није имао народност, није му трбала био је светски и свој. Волео је слободу у свим облицима, неговао радост стварања, све су се врлине у њему среле откривајући се у тајни професије. На нахткасни су пронашли холандски пасош, Пољак пореклом. Необично је да га је смрт стигла у земљи предака, много је необичног у његовом отварању себе, у тихом животу ограђеном лепотом, можда је и ова прича о њему због њега необична, можда?
ПЕСМА НОВА
Настави са читањем “ДРАМАТУРГ … – Андреја Ђ. Врањеш”
ПЕСМЕ ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ ЗБИРКЕ ( СВИ ПРАВЦИ ВОДЕ У БОЛ )
ДИВЉЕ ГУСКЕ
Гласне најављују студи,
неке не долете до краја почетка,
очи их срећу на длану висина,
у поретку знака,
изнад Сунца тмина.
РОДА
Додир далеких међа,
крилата прича дана,
сањају је куће северно од лета,
јутра троши у тихој слободи,
вечно тражећ исто,
по заспалој води.
БЕЗ ИМЕНА
Заборавио чежње далеке,
нису га дидиривале светиње,
заобишао туге старачке,
с њима и сузе детиње.
Животом разноси преваре,
без светости година,
остао је без себе,
остао без имена.
ЗАЖМУРИ
Ако ме будеш срела,
не застајкуј мислима,
запећеш сећањем,
заболеће те радост,
па ти се о недај Боже десити може,
да заридаш сновима.
ИЗВАН СЦЕНЕ
У самоћи песник и мисао,
камена судбина а срце меко,
лепоту стихова чека,
радост остала тамо далеко.
С вином заједно троши тмину,
пише песму о лепоти жене,
мотре га зидови бели,
живот потрошен изван сцене.
Јутро кроз окно поглед сели,
од поља неба део да има,
он ко по облацима да хода белим,
висине модре грли са њима.
Настави са читањем “ПЕСМЕ ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ ЗБИРКЕ (СВИ ПРАВЦИ ВОДЕ У БОЛ) … – Андреја Ђ. врањеш”
ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ ЗБИРКЕ (СВИ ПРАВЦИ ВОДЕ У БОЛ)
У ЗАГРЉАЈУ ЈУТРА
Срели смо се испод свитања,
носила је младост,
а ја живот цео,
отишла је у загрљај јутра,
ја вратих у таму,
као њезин део.
ПИТАЊЕ
Питали су је,
да ли га познаје ?
Тек толико,као нико.
ХРАСТ
Олујама памти,
рукама грана,
по деблу рана,
цео живот сакупљао бреме,
још од њега траже,на времену путу,
да изгуби себе.
КАНДЕЛА РЕЧИ
М. Цветајевој.
Вечности поклањала стихове,
ко сликар кад на платну игре ниже,
из ума њена светлост,
све ближе и ближе,
осветли једно доба,
а када дани мржњом затамне,
кандела речи,
светлост своју,
изнова проба.
ТАХИР И ЗУХРА
Заједно су делили тугу и интермеца радости коју им је ето додељивала ретка срећа смањујући патњу за кратку ведрину. Свакоме време донесе и остави различито бреме, па се касније морамо борити и носити га као баласт цео век и они су га имали носећи га на свој начин како су знали и умели баш као што су носили и онај вечити немир хоће ли се огрешити о нечије. Живели су свој и у оном времену и у сваком туробни живот,јер за поштена и сиромашна човека живот је увек тежак,таквима је свеједно ко влада а ко пада они свој чемер носе и не могу га скинути као што се не може одагнати бол,као што се не може заборавити добар или ружан људски гест. Тахир није имао ногу а како се обогаљио нисам сазнао, нисам ни пожелео, боље речено био сам дечак у свету игре и маште далеко
од такве знатижеље. Од чега су живели, како су се за кору хлеба сналазили ни то нисам сматрао занимљивим,оно што јесте битно сретао сам их сваког дана као што сам свакодневно слушао тај незаборавни звук који се усекао у време ,сећање,свест и подсвест, живи као реликт давнина, архетип детињства, као да све што је битно свако сећање мора имати тон. Никада их нисам срео да сами некуда иду, увек заједно и увек озбиљни нису ни знали другачије.
Настави са читањем “ЗУХРА и… – Андреја Ђ. Врањеш”
ИЗ ЗБИРКЕ СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ
ПОДЕРАНО СЕЋАЊЕ
Капут на чивилуку,
испражњен виси,
на крају гостионице,
а он никако да одгонетне,
где је срео доброг човека,
у подераном сећању.
ЛОВРЕНАЦ КОД МЛАДЕНОВА
Лахори душа равнице,
над меандрима реке,
што протиче временом,
између зелених ешалона.
У просеци шумској,
јелен грли стабло,
чудно трошећи снагу,
због њему знаног циља.
Из врбака прхну шева,
у предвечерњи мук,
удар весла,
потмуо једини звук.
ЗАГОНЕТКА
Често се питао,
шта је мржња ?
Није ли она поплава злобе,
по можданој кори.
Настави са читањем “ПОДЕРАНО СЕЋАЊЕ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш”
ПРЕПОДНЕВНИ СУСРЕТ
ЈЕНКИ Ако некада запнеш тамо, не питај никог, ни себе они не воле и нико се не сећа, тамо кад дођеш, не питај ништа, кад им у кућу уђеш, пре ћеш изаћи, они не гледају у очи, већ у леђа. Ако некада запнеш тамо, ипак им реци, тихо им реци, да блесави нисмо и да … Настави са читањем “ЈЕНКИ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш”
Ако некада запнеш тамо,
не питај никог,
ни себе они не воле
и нико се не сећа,
тамо кад дођеш,
не питај ништа,
кад им у кућу уђеш,
пре ћеш изаћи,
они не гледају у очи,
већ у леђа.
Ако некада запнеш тамо,
ипак им реци,
тихо им реци,
да блесави нисмо
и да све знамо.
Настави са читањем “ЈЕНКИ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш”
ПОЕЗИЈА ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ ) ДРИНА Кад се ружноћа лепоти наруга, радост тишине израњаве крици, погледе обоје крвави видици, живот застаје као мисао. Јауке јутра ветар носи, дубоке снове свирепост грди, рибе налазе мир испод бола, и врбе тугују као људи. Кад се зло сакрије у време, кривудава туга поново … Настави са читањем “Песме из 2 збирке… – Андреја Ђ.Врањеш”
ПОЕЗИЈА ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ )
ДРИНА
Кад се ружноћа лепоти наруга,
радост тишине израњаве крици,
погледе обоје крвави видици,
живот застаје као мисао.
Јауке јутра ветар носи,
дубоке снове свирепост грди,
рибе налазе мир испод бола,
и врбе тугују као људи.
Кад се зло сакрије у време,
кривудава туга поново почне да воли,
ракови крену бистром надом,
зелену тајну сећање боли.