ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ ЗБИРКЕ (СВИ ПРАВЦИ ВОДЕ У БОЛ)
У ЗАГРЉАЈУ ЈУТРА
Срели смо се испод свитања,
носила је младост,
а ја живот цео,
отишла је у загрљај јутра,
ја вратих у таму,
као њезин део.
ПИТАЊЕ
Питали су је,
да ли га познаје ?
Тек толико,као нико.
ХРАСТ
Олујама памти,
рукама грана,
по деблу рана,
цео живот сакупљао бреме,
још од њега траже,на времену путу,
да изгуби себе.
КАНДЕЛА РЕЧИ
М. Цветајевој.
Вечности поклањала стихове,
ко сликар кад на платну игре ниже,
из ума њена светлост,
све ближе и ближе,
осветли једно доба,
а када дани мржњом затамне,
кандела речи,
светлост своју,
изнова проба.
ТИШИНЕ
Скривене зорама,
тамо где зрију чекања,
у сусретима немим,
далеке од гледања.
Постоје да свратимо,
заклони од буке,лажи,
дубоке као одговор,
који се у њима тражи.
ОХОЛИ
Гласне им неистине,
безбожни не виде светлост,
од својих тмина.
Када их сретнемо,
остајемо слабији,
за доброте дар.
После се враћамо,
снуждени,
као да смо без неба остали.
НАДВРЕМЕНА
Татјани Ц.
У светлокругу њеном све било је
лепота.
ВЕТРЕ
Ти не знаш ветре јужни,
како се сударају кости,
кад однекуд дунеш са јужних круга,
кости повеже чудесна пруга,
па болви круже ко воз да вијуга.
САЊИВА
Долазиш сањива у будне године моје,
у преварен живот дугог сањања,
када су истине негдашње необориве,
постале жртве истог страдања.
Шта онда вихорна тражиш по кланцима мојим,
у којим је и времену постало бит тесно,
сломљен,срушен, сам се себи смејем,
право идем а требо бих десно.
РАВНИЦА
ИСКРЕ:
– ЛЕПА СЛИКА НЕ БЛЕДИ.
АФОРИЗАМ.
– А ШТА ЋЕ НАМ ПИТАЊА, ОДГОВОРИ СУ СВУДА ОКО НАС.
С ВРХА ВЕТРА
Јован К.
Радуновић, – Ђорђу Врањешу.
Корача лелујаво сам,поред реке која и није његова,
у коју понекад шутне гранчицу са стене уз воду,
тек се насмеши кад види голубицу плаву с крова,
како га крилима прати.Одавно су они у роду.
Знам те,промрмља.Ти си незаборавна реч из сна.
Моја мајка…Сестра прва кап јесени на жишци очеве куће,
она што си проврела из моје крви,из очног дна,
она што је преживела демона и моје потонуће.
Рекло би се да поново светлимо у љубави и слици
и да су крвници помрли пре смрти,још ноћи давне оне,
да су им блудна сечива севнула као и моји крици,
па сад таласи друге реке мирно се преплићу и звоне.
Ти нежна речи,крило с врха ветра,видиш ме рањивог,
ћутљивог с говорима који су моја страдања
и кад из мог сна полетиш,оставићеш ме сањивог,
како лелујаво ходам празним стазама надања.
Браћо моја,синови,народе,још неизречених љубави биће,
каже ми мој сан у којем сам се рађао,грми знамен,
узмите своје реке,чека вас матерња вода и она преточиће,
све травке у шуме,ал никад не дирајте мој камен.
Пренеси лет свој добри сне,онако меко из далека,
разливам се у раван простор,сам у бескрајној плавети,
једна танана врба дрхти,гледа ме ,црни бусен,чека,
да плава голубица рашири крила и из мене излети.
ИЗ ЗБИРКЕ СА ДРУГЕ СТРАНЕ СНА.
ТВОЈА СВЕТЛОСТ
Волим када очи
поезијом отвараш,
у њима сјаје Сунца мала,
далеко су КОРДИЉЕРИ,
Неруда живи,
светлост је стиховима засијала.
СРЦЕ
Између заљубљености,
срце се одмара.
Кад стане уморила се љубав.
ВЕРНОСТ
Када је ускочио у њено око,
заронио је дубоко,
дотакао срце,загрлио снове
животом замршеним у сусрет растанку плове.
ПРАДЕДОВИ
Наоружани добротом
себе потукли.
СТАРОСТ
Престао је излазити.
Све је чуо,
све видео,
ни чудити се нема чему.
БРЕЗЕ
Пронашао ј утеху,
исповедио се брезама.
Само оне чувају тајне,
иза лепоте.
ЉУДИ
Неки умиру пре смрти.
неки и мртви живе.
Једни су обрукали живот,
други смрт.
ГРЕШКА
Сви за путеве питају,
нико за стрампутице,
њих би требало знати.
Са путевима проблема нема,
њима је теже залутати.
ПЕСМА
Речима одевена,
сестрица црквених звона,
молитва лепоте,
далека светлост Сиона.
Стиховита дама,
порука висина,
светли луча временом,
мека као топлина.
Када украсима засија,
стихови ватру запале,
лепотом она угреје,
тананих срца обале.
Бујица мисли велика,
философски дубока,
ослобођена времена,
планина стила висока.
КАСНО
У ноћи живота насмејани,
године клецале,
чекала га у прелету времена.
Када је упловио у луку ока,
запловили сећањем.
МЕСЕЦ
Уметник снова,
скитница свода.
Пијан од страсти,
звезде заводи.
Ако га нема,
самује.
Када пуноћом заблиста,
у ковитлацу лудује звездана прашина !
ДЕМИЈУРЗИ
Послали их богови,
кад су долазили,
морем бродили.
Земља малена,
они огромни,
у снове не могу стати.
Трају,
не умиру,
немају опела,
светионици великих дела.
ЉУБАВ И БОЛ
У снувопољу убијани.
Изломљене руке,
множиле ране,
делиле судбине.
Понижаване године,
разарана мисао,
нишанили у детињства,
пуцали у осмехе.
Погнут пред болом,
клањам се заболелим прецима,
земљо света,поплочана свецима.
ИЗВОР
Сунце се на заласку хлади,
у оку силуета,
лепота трена,
напих се усана,
било је давно,
потрошила се времена.
ЈЕСЕН
Кад се увуче у лето,
унесе влагу и маглу густу,
у кости усели зиму,
ветром расхлади равницу.
Данима борави у окну,
облаку црну,што кишу носи,
највише јесени у погледу има,
када сетом животу пркоси.
КРАЈ
Освит се црвенео стидом,
пробудио чежњу,
нетакнуту лепоту,
искрао из сна.
Љубав је спојила године,
надање проширило тугу,
хтела је бити загрљаја део,
путовати ка југу.
Варао је успомене,
застала је на пола бола,
истином умила очи,
преварена,отворила врата самоћи.
ГЛАМОЧ
брату Игору.
Шумовита тајна,
бревијар наде,
ледом умивен.
С врха лепоте,
као да зове,
врати се у снове.
СУДБИНЕ
Ране и обмане
у живот стану,
опкорачен муком.
Живот као река,
протиче кланцима времена,
неки чист,неки запрљан,
тако до ушћа,смрти.
После се причом изравнају.
ГЛАС
Ако ме чути пожелиш,
слушај јасике
на позорју младости.
Ако пожелиш да ме видиш,
изађи испод тишине ноћи,
доћи ћу са плимом,
одвешћу те на Екватор срца.
ИЗГУБЉЕНА ДОБРОТА
Када га је тражила тминама живота,
уместо светлости,
сјала је доброта.
ПОТРАГА
Тражио бих те,
док те не бих изгубио.
Остао бих без себе,без тебе.
ПЕСМА НОВА
ЦРНО РАНО
Срео ме је и питао колко дуго губим наду ?
Од негледа људског вида,
има томе до дна стида,
у мислима далеко је,
схватио сам црно рано,
да је касно доћ на време,
људи као људи касне,
јадно је то,
без дилеме.
ИСКРЕ:
ИМАТИ КИЧМУ НИЈЕ И ГАРАНЦИЈА УСПРАВНОМ ЖИВЉЕЊУ.
© Андреја Ђ.Врањеш.
