ВИШЊА Деда је на ободу дворишта посадио вишњу, родио му се унук, дадоше му име дедино Радош ,стасавао дечак, гранала се вишња.Пролизиле су године, дечак се сваким даном мењао, постајући део оне лепоте која се заокружује мушком снагом и чврстином. Пентрао се по гранама, вирио у голубија гнезда, кроз крошњу ноћу сударао поглед са звезданим … Настави са читањем “ВИШЊА … – Андреја Ђ. Врањеш”
ВИШЊА
Деда је на ободу дворишта посадио вишњу, родио му се унук, дадоше му име дедино Радош ,стасавао дечак, гранала се вишња.
Пролизиле су године, дечак се сваким даном мењао, постајући део оне лепоте која се заокружује мушком снагом и чврстином. Пентрао се по гранама, вирио у голубија гнезда, кроз крошњу ноћу сударао поглед са звезданим сјајем ,рањавао и ломио,испод ње се дизати учио. Вишња је богато рађала,све док постепено све упорније није почела да је осваја тамна густа смола, лишће је кренуло да јој се скупља и спарушује, сушила се лагано. И као што је све што стари крто и као стакло ломљиво,склоно одумирању, тако је и остарела вишња почела да пуца уздуж стабла, да би напослетку почеле да јој се изваљују и ломе оне најтеже,дебеле гране ,чинећи је непрепознатљиво нагрђеном и ружном. Запретила је опасност од изненадног рушења.
У надолазећој зими деда напусти овај чудни неуређени свет.Радошев отац није чекао да вишња поново олиста већ посече стабло,није то урадио ни од жеље ни од радости,већ од морања. За себе препун сентимента рече: „ Што ти је нечији живот, кратак као дан ,вишња поживе тридесет година и у њих стаде цео њезин век а храстови живе по триста и више година , баш као и неки људи што брзо одлазе а неки се опет учауре у времену. “Млађани Радош је већ деценију и више био изван породице, отишао је у Ниш, најпре у гимназију, после и на студије. Завршио је за инжењера , онда је као перспективан стручњак доспео у животној борби у Немачку,у главни град Баварске Минхен где се запослио, као биљка пустио дубоко корење ,оженио се и ускоро добио сина, којем по најбољем другу даде име Миутин. У тренуцима слободног времена када је Милутин поодрастао причао му је дуге и тихе приче о вишњи која је означила његово детињство, коју је у сновима неговао.
Остала је забран у који нико није могао ући до само он, вишња је истинска, његова стална непоновљива радост. Некако с пролећа када се Радош спремао на посао, рано скоро у цик зоре, зазвонио је телефон, никада тако рано. Полу сањив Радош подигну слушалицу,чуо се крупан баритонски глас, овде Стојан, говор је био узбуђен.брате жао ми је морам да ти јавим,стриц и стрина су умрли у истој недељи уочи Васкрса, родитељи, Радош се ледено згрозио,прво мајка чуо је па онда трећег дана после и отац , од брзине догађања нисмо стигли да ти на време јавимо,настави Стојан да реферише. Ганут болом за старим родитељима које због животних околности , делом и немара није видео годинама , опхрван тугом одлучи се повести сина ,да бар посети њихове гробове. Следећег преподнева кренуше пут Минхенског аеродрома,лет је био заказан за тачно девет часова. Када су после непуна два сата слетели на Константин Велики , дотакли земљу предака , осетили мирис родне груде,Радош запази стричевића Стојана који је дошао да их дочека и превезе до родитељске куће. Стегоше се у мушки чврст загрљај , сузних очију кренуше према возилу,Стојан је помиловао дечака , упитао га како се зове ,малиша је подигао главу и немо га погледао одсутним погледом .Ћутали су нису причали док су се возили,осим што је Милутин у неколико наврата на Немачком нешто питао оца ,гледао је кроз прозор .Вожња није дуго трајала, у дворишту родне куће није било старе вишње која је некада за летњих врућина штитила од сунчеве топлоте, уместо ње стајала је празнина .
За Радоша ништа више није било исто, ни кућа, ни двориште,чак ни небо, које је на једном постало мутно као да се из њега изненада вратила јесен.Радош заплака дубином бола који га је потмуло кидао,заплака и Стојан,некако се и киша намести и небо проплака. Милутин осети да се десило нешто крупно и необично па упита оца где је „она“ вишња о којој си ми годинама радосно причао ? Заменица она постаде ружна , скарадна, деградирала је сећање,љубав,детињство,његову радост. Милутин очева осећања свакако није могао препознати,њему су била непозната, страна. Радош није имао ни снагу, ни речи да одговори сину,уста се спекла,чуо је откуцаје властитог срца,једва се некако задржавао на ногама.
Дечак је ћутао, он засигурно неће никада плакати за тамо „неком“ вишњом,његове виртуелне игре не могу пробудути дубока осећања каква је имао његов отац,а каква ће бити његова осећања и сећања,да ли ће их уопште и имати, да ли ће људи његовог времена знати плакати, можда ни киша неће падати ? Склањаће је неким чудом технике . Кога ће у његово измештено доба возити таксисти? “Људи ће се састајати испод пластичних липа,али ја те волим нико неће знати рећи „речи су песника.Можда је песник нешто предосетио давно. Свега неће бити осим празнине. Радош се вратио да угледа тугу. А У ДУШИ БЕСКРАЈНА ПРАЗНИНА.
Настави са читањем “ВИШЊА … – Андреја Ђ. Врањеш”
