ИЗВОД ИЗ РОМАНА
Била је Лазарева субота, која се прославља недељу дана пре Васкрса. Пошто су запалили свеће и поседели у порти испред цркве, кренули су назад према селу. Душу сваког од њих обузимала је нека свечана тишина, мир и спокојство. Ишли су лагано, посматрајући околину и удисали мирис првх прoлeћних цветова, помешан са чистим планинским ваздухом. Анђела је посматрала лет једног шареног лептира са цвета на цвет и дивила се његовој лепоти. Чудила се како једно тако мало и крхко биће може учинити природу тако посебном, лепом и нестварном. Гледала је савршенство боја и његових шара на крилима, дивећи се уметности мајке. Овде је све тако лепо, па, иако је овде одрасла, увек се оном детињом наивношћу чудила свету око себе, уживала у свакој смени годишњих доба. Гледала је младе зелене листове како се развијају на дрвећу, окрећући се према сунцу и желећи да упију његове зраке и наглас рекла: “Како се увек дивим овим младим пупољцима живота када се рађају у прoлeће, а некако сам увек тужна у јесен, када видим како се откидају од дрвета живота, и падају по земљи, на свој вечни починак”.
Олга је ухвати испод руке и рече: “Ја о томе, Анђела, размишљам читавог живота, то ти је сва животна филозофија. Све има свој почетак и свој крај. У некој мери људски живот се може упорeдити са тим малим зеленим листом на дрвету. Рађа се у прoлeће, добија свој облик и нежну зелену боју. Радује се првом јутарњем сунцу и ужива у његовом миловању. Све је лепо и ново око њега и док је тако млад и зелен, сви му се диве и радују. Прoлeће у људском животу представља детињство и младост. Безбрижно и лепо детињство пуно снова и жеља! Надаш се и машташ шта све можеш остварити у животу.
Онда неприметно дође и лето. Лист добија тамнозелену боју, његов живот је устаљен. Чврсто је везан за дрво живота и успешно одoлeва свим ветровима и олујама. Као и сам човек. Лето у људском животу представља доба зрелости, доба изазова и искушења, али чврсто верује у себе и држи се својих уверења. Дотада је већ шватио сву озбиљност живота и учио на својим грешкама. Научио је како да савлада све надолазеће олује и ветрове, не плашећи се пораза.
На крају долази јесен. Листић полако почиње да жути и вене. Више му се нико и не радује, само понеки случајни пролазник, који застане да ослушне тихи шапат испод гране и диви се његовој зрелости и шарама, од којих свака има своју причу. Ослушкује око себе и са стрепњом очекује први налет ветра, који ће га одвојити од извора живота. Јесен, у људском животу представља старост. Доба када човек швати да је прошло лето и са њим сви лепи дани који се више не могу вратити. Доба када човек живи од успомена и више нема снаге да се ухвати у коштац са животом, јер осећа да је његово време прошло, да свет припада неким млађим и упорним људима. Доба када са стрепњом ишчекује налет јаког ветра који ће га однети на вечни починак”…
Данијела Булатовић
РЕЦЕНЗИЈА – САВРЕМЕНА ПРИЧА О СНАЗИ ЉУБАВИ И ПРИЈАТЕЉСТВА
Љубав и пријатељство! Вековима непресушна инспирација песницима, приповедачима, романсијерима, сликарима, филозофима… Свима који су умели завирити и у реалне, и у трасценденталне светове загонетног места – људске душе, боравишта ових двају најлепших емоција које је свет до данас саздао. Спорили се, или не, о њеном постојању, негде тамо – у њеним скривеним метафизичким световима, тињало је, разгарало и настајало непроцењиво благо поезије, приповедака, романа, слика…
Читајући роман „Најлепше место на свету”, Данијеле Булатовић, откривамо умеће књижевнице да ову непресушну тему учини и универзалном, и оригиналном, и блиском животу савременог човека, стешњеног између брига свакодневног живота, постојања, али и жеље да ту тескобу одагна и стварност учини бољом и лепшом.
Настави са читањем “НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ – Промоција романа Данијеле Булатовић”
