Аутор: SandraM

НАСЛЕЂЕ

Мирише земља док пада киша,
потоци теку низ лице и кроз косу,
до голе коже влага се слила,
не одолевам њеном пркосу.

Небеска река све јаче лије,
усудила се да ме пригрли,
да се ко’ талас о ноге вије,
љута ил’ несташна глад да утоли.

Слива се потоцима преко пута,
низ стабла и лишће дрвећа,
надолази више сваког минута,
нема ни птица ни лавежа.

Ни жубор реке не чује се,
ветар се одмара испод крова,
нигде нема ни живе душе,
брда стражаре стаменог кова.

А ја у крошњи ораха чекам,
затечена, али срећна као дете,
свака минута као да спрема,
стихове шти би да полете.

Муње и громови све су даљи,
и кишне капи све су ређе,
а ја сам срасла са бескрајем,
и крила ми расту у наслеђе.

(с) Миладиновић Сандра

ЗГАЖЕНА ИСТИНА

Гледам кроз решетке живота,
кроз наметнуте параване,
кроз возове без возног реда,
кроз правила за успаване…

Гледам кроз законе на папиру,
кроз природу што умује,
кроз лососа у бистром виру,
што узводно плива док умире….

Гледам кроз згажену истину,
кроз изазвана бојишта,
кроз дете што се нада миру,
док шета кроз вечна ловишта…

Гледам кроз скрштене мирне руке,
кроз нови светски поредак,
што у име правде мостове руши,
сејући пелен и лош задах….

Гледам кроз озрачена поља,
кроз права свих на свету жена,
кроз табу тебе овог века,
кроз тајну што се свуда шета…

Гледам и надам се неком чуду,
бар опијуму за главу луду,
да узалудне не буду жртве…..
Чему, када сујета још љуби скуте!?
(с) Миладиновић Сандра

БЕЗ ПАНИКЕ

Да ли си срећан
за округлим столом витезова,
носиш ли оклоп, копље и штит?
Низ стазе својих битака
у борби за гладна поља,
видиш ли икада у сени
моје очи и мој лик?

Да ли си срећан
мој витеже на црном ату?
Помислиш ли да из галопа
кренеш у скори кас,
видиш ли пустош у очима
што за тобом оста,
а, у руци држиш још увек
свој крст и свети мач?

Колико још греха
треба да нас споји?
Од данас до сутра путем маховине,
клечим да душа постане само твоја,
да земљом ходаш и гледаш небом облаке…

И никада није касно да кажеш збогом,
свему што мир ти краде
па ломи мозаике,
живот је стих без риме и некада зна да боли….
Ти буди витез што зна да стварно воли….
Само полако и без панике!!!!!
(с) Миладиновић Сандра

КРИВА ЛИНИЈА

Несрећом сам отела,
сванућа јеткој зори…
Цаклеле су сузе
ко’ летњи прозори,
сузила сам очи,
да ми не побегну,
полила сам руже,
да ме не огребу.
Мучио ме осмех,
цепале се груди,
та крива линија,
што се с муком буди…
Ко’ кристал се ломе,
комадићи дана,
устају брестови
поломљених грана.
Клија семе неба,
у очима ветра,
сунцокрет се њише,
ко’ госпа кад шета…
Загрљај се топи,
као чоколада,
откуцај мирише,
трава посред хлада…
Мисли што жуборе,
ђердане сад нижу,
кровови доброте,
ко’ малине стижу…
Одзвањају пољем,
стада и пастири,
ко’ жмарци милине,
нона бела вири.
Кликће соко небом,
прогоне га тајне…
У зори сам нашла,
јастук за очајне.
(с) Миладиновић Сандра

ЗВЕЗДИ ДАНИЦИ Постоје једне очи дубоке, пуне стрепње, али и утехе, постоје очи које жуборе и оне што попут птица лете… Постоје очи осмеха пуне и оне што добротом говоре, оне што те прекоре нежно и подсећају на мајске зоре… У тим очима цео свет стане, све радости и бриге једне мајке, у тим очима када љубав плане, подсећа на ону из најлепше бајке… Сећам се дана када сам их срела и речи које су немо збориле… све и када бих могла, а не бих хтела, оне би ме у светлост претвориле! (с) Миладиновић Сандра ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ДРАГОЈ ПРИЈАТЕЉИЦИ ДАНИЦИ РАЈКОВИЋ

ЗЛАТАР

Стихом сањара,
позови златара,
па нек од злата,
изатка врата,
и гриву ата
звезданог мора…
Нек цела гора
слави долине,
па нек се жубор
реке Расине,
пренесе
главама сунцокрета
на све четири
стране света…
Заласком сунца
које се шета,
нека обиђе
сребрне сводове,
душа нек убере
осмеха плодове,
нека се трава
промоли на прсте,
нек власима досегне
мирсне, густе ,
праменове
највише липе…
Нек славуј намигне сеници,
нек свитац наклон
учини пшеници,
зрелој попут медовине,
и нека се у то име
слави увек дан,
када је сањар од
златара затражио
златна врата….
пригрлио сан….

(с) Миладиновић Сандра

DILBER OD ZLATA

Na onoj strani zelenog lista
gde se krije rosa,
ćesto zaviri dilber od zlata,
kada mu nebo otvori vrata…
A, rosa je opet toliko nežna,
da je dovoljno da on virne
i sva usplahirena i rumena,
nestane i izgubi se u visine…
I ostaje samo želja koja se,
kao klupko godinama prede,
veća i jača od vremena,
nadživeće sve glave sede,
sve nemire i izdaje ,
rastanke bez reči…
Na onoj strani gde se krije rosa,
nemirno oko niko ne spreči….

(C) Miadinović Sandra

ČEKA LI!?

Na tom mostu
lastu je pustila sa dlana,
slobodno da željama leti u daljine,
i čulna, tiha muzika je tada
rekom odnela u etar jedno ime….
Maticom nema kraja
tom žuboru,
čuju se trube letnjih karnevala,
samo je bela ruža u povoju,
strpljivo čekala da bi procvetala…
Sigurnost bisera školjku zavarava,
krivudave su ulice i snene,
lutanje traži cvet sa praga svoga
ostavljajući bitke izgubljene…
Od bajkovitih niski što sijaju,
samo su lepše
reči zarobljene….
sa toplih usana od voljene žene…
Čeka li…?!
(c) Miladinović Sandra

MIRIS USANA TVOJIH

Napiši mi stih bez rime,
na papiru svog od sna,
da zvezdama bude ponos,
nek me seti ko sam ja….

Nek me šapat noći trgne,
miris tajne me opije….
Postoji li zemlja čuda…
i srca što jače bije?

Opasno ću biti blizu
gnezdu one sokolice,
što je perom dodirnula,
deo neba, Sunca lice…

Uzaludne čežnje poriv,
nestaće ko izmaglica….
Kroz snove se lakše diše,
želja maštu zagolica…

Priušti mi dodir reči,
osmeh slova što zavode,
ko planinski potok teci,
pokaži mi čari vode….

Ispod stiha što rominja,
kao letnja topla kiša,
nek mirišu tvoje usne,
da mi jutra budu tiša….

(c) Miladinović Sandra

ZADNJI TREN

Odavno ti nisam tepala
i to je sve redje…
Ja bih kada god bih trepnula,
da mi je to staro nasledje,
pa da ti tepam pogledom i rečima,
u mislima ako si daleko,
sa sklopljenim trepavicama
dok spavam
ili kada se zavaravam
da si TI – drugi neko!

Odavno ti nisam tepala
i to me boli…
Ti si srž mojih zenica,
želja i žedj što se ne utoli,
plima što nadolazi godinama,
jezgro najsladje breskve,
razlog svih mojih pitanja
i grešaka koje nesmem
da zabravim,
jer želim da sa tobom proslavim
i zadnji tren kada ostarim
i ostavim
Kosmos je naš…

(C) Miladinović Sandra