Аутор: PekoL

Пеко Лаличић

МАТЕРИНСКО САВРШЕНСТВО ЖЕНЕ СА ОСВРТОМ НА БОГОМАЈКУ

Вулко Шћекић: Богородично јеванђеље, Глас цркве, Шабац, 2009.

БОГОРОДИЧНО ЈЕВАНЂЕЉЕ, првенац Вулка Шћекића, појављује се по истеку периода у коме изнова разапињасмо и сахрањивасмо Бога и у време када код нас долази до друштвених промена и враћања људи себи, вери, свом идентитету и коренима. Када после сплашњавања социјалистичке идеологије многи напуштају наметнуто и страно и/или оно рад сопствене каријере, комодитета, или чега ти не свесно прихваћено (али не и по сваку цену обавезно), као и враћања многих ,, жељеном и увек свом ” и тамо ,, где су одувек били ”, ради уклапања у тренутне ,, модне ” трендове. Но, било како било, долази у време када у цркве залази далеко већи број људи него што је то био случај у последњих шездесетак и више година.
Аутор је, очито, при постављању оваквог циља итекако имао у виду ове чињенице и био свестан коме је и зашто, и то баш сада, наменио ово тешко, обимно и многима неразумљиво штиво, али је засигурно због поменутога, био решен да га прилагоди, поједностави, приближи и учини доступнијим, лакше схватљивијим и пријемчивијим читаоцу, па се одлучио да га искаже на јединствен начин, претакањем у песму. Као човек из народа и задојен епским и патријархалним одлучио је да са читаоцем комуницира у осмерцу и на веома архаичан начин, убеђен да тиме у текст уноси и народни мелос и део његових особености и поимања традиционалног и песмом исказаног.
Подстицај да песмом проговори о појави Богомајке, како Шћекић зна да каже, дало му је сазнање да се све велико што су људи опредметили кроз време и историју изразило певањем и да су и највећи пророци говорили језиком великих песника. Но, намеће се утисак да није било лако ухватити се у коштац са овако осетљивом, канонима јасно одређеном, вековима знаном и материјом која се не може другачије дефинисати, тумачити и изражавати. Поред поменутог, свему овоме тежину даје и избор стила писања, па када се све сагледа, немогуће је не уочити колико је Шћекић уложио труда да кроз хиљаду сто једанаест строфа, прескачући сопственим избором постављене препреке, препева овако обимну и тешку материју. Но, очито је да су снага воље и чврста решеност учиниле да стигне до циља и понуди нешто специфично, неуобичајено, пажње вредно и у неку руку и посве ново.
Вођен идејом мудрог Соломона ,, Да нема краја састављању многих књига ”, Шћекић се одлучио да и поред истакнутог крене у овај подухват, свестан да и поред бројних наслова који сваке године угледају светлост дана, има веома мало духовне и литературе која је од великог благослова за читаоце. Прихватајући, као и многи други, веровање да је вера светлост духа и да је Бог песнику наменио посебно место у својој близини, па тиме и да буде међу најпобожније, као и схватања да није постојао нити постоји песник који верује да је грађевина постала без грађевинара и да је песник увидео савршенство онога који је све створио и први Бога објавио, аутор овога дела је прихватио и ону Дучићеву: ,, Одиста постоје само два творца у свемиру: Бог и песник. Први све почне а други све доврши ”, чиме се и он утемељио међу оне који се питају да ли би се свет развијао и ишао напред да није песника, мистика и сањалица.
Залазити са овим циљевима у Библију, у ту књигу над књигама, је могуће само ако човек схвати да је она, како неко рече, ,, поезија љубави и доброте ” и да су три најфаталније теме песничке инспирације кроз векове биле: Бог, љубав и смрт, па је то и био наум аутора да на особен начин проговори о Оној коју векови чекаше да роди Бога и да нас тако посрнуле и пале грехом прародитеља подигне и обожи.
Треба веровати да у читавој овој материји појединца највише дотиче материнско савршенство жене, гледане кроз призму ,, благословене утробе ” и ,, благословеног семена ”. Јер прави смисао хришћанства јесте стално рађање новога човека и непрестано стварање новога Неба и нове Земље, па онда не треба ни да чуди чињеница да су од настанка писма песници певали о Богу, о чулној љубави мушкарца и жене, о материнској љубави као одсјају љубави Бога према човеку у овоме свету. Дакле, о узвишеном призивању мајке и жене.
Тај вапај материнске љубави за породом, Шћекић сликовито приказа кроз Анино туговање због бездетности:
,, Због проклетства и погрде
не смем више међу људе,
к’о безводна сам пустара,
не примих од Бога дара ”.
Знано је и да добри дух мајке испуњава и прожима живот свакога човека, па је вероватно као плод те спознаје и настала стара јеврејска пословица: ,, Како би могао да свуда и на сваком месту буде присутан, Бог је створио мајке ”. А само материнство је божанско начело којим Бог кроз мајку која рађа ново биће наставља своје дело стварања на овом свету, а то и јесте суштина бића жене. А материнска љубав, као и љубав према мајци су најлепше поруке божанства људима на Земљи, како то лепо рече протођакон, магистар Љубомир Ранковић у својој књизи ,, Жена икона цркве и благо света ”.
Неминовно је имати у виду и чињеницу да је сваки човек везан нераскидивом духовном везом за Бога и мајку, што потврђује друга чињеница да највећи број људи када им прети нека опасност, када су у невољи или у стању патње, спонтано дозива Бога и мајку, а не некога другога себи ближњега.
Свето писмо Старог завета обилује бројним примерима мудрих и разборитих жена, међу које се сврставају: Сара, Ребека, Рахиља, Рута и Авигеја, које као супруге и мајке брину о роду и племену изабраног Божјег народа. Оне су поред других лепота, које je карактеришу, украс Библије и без њих она не би имала животну снагу, а сво библијско казивање би било прозаично и донекле и осиромашено. Ово неминовно наводи на помисао да је зато и Соломон на крају своје књиге ,, Приче Соломонове ” написао песму о врсној жени која представља синтезу свих врлина жене ( по мерилима људи тога времена ).
Нажалост, много мање песника се бавило темом божанске љубави и њеног божанског карактера као основе и највишег домета сваке љубави, јер је то путања којим се морало проћи преко различитих и несавладивих препрека, што треба да чуди, јер за песнике не би требало да има узвишеније теме од ове. А ако је господ Исус Христос спаситељ света, а јесте, поставља се питање: има ли величанственије и Богу милије теме којом се песници баве него што је писати о Оној која је основ спасења и која би достојна да га у се прими, о њој као њему најдражем земаљском створу, о тој најлепшој ружи коју, како рече Шћекић ,, … врт земаљски произведе за престо небески, за господа ”, јер је тајна спасења и искупљења људскога рода извршена кроз личност Богочовека Христа, као новог Адама, и кроз пресвету Богородицу, као нову Еву.
Њену чистоту и величину најбоље осликавају стихови који се односе на тренутак када Господ шаље арханђела Гаврила да јој пренесе благу вест:
,, Мој анђеле, гласоношо,
одмах да си Земљи пош’о,
незнабожној Галилеји
коју мрзе сви Јудеји –
код народа, ето тога,
спреми престо се за Бога,
скромна једна дева доле
од свих више ме заволе,
утроба је тог телеса
пространија од небеса ”.
Исто то, тај акценат на њену чистоту и величину, он обезбеђује и навођењем речи арханђела када јој саопштава благу вест:
,, Радуј се ти благодатна
капијо од храма златна,
где ће господ да пролази,
благослов на тебе с’лази;
јер најлепши јеси дворац
у којем ће живет творац.
Свевишњи ме посла теби,
жели спремит’ дворац себи,
у њега се уселити,
од сада са тобом бити ”.
Треба истаћи да због непослушности и гордости, Ева и Адам изгубише рај, а господ Исус Христос и његова мајка га, кроз смирење и послушност Богу, повратише, јер је она и када му се молила чинила то као да се моли Господу, а не своме сину.
После свега, дефинитивно је јасно да су Богочовек и девојка актери најпотресније богочовечанске драме у историји света и вечности. Зато и Шћекић, опчињен њеном величином, ову стару библијску причу исказа на особен начин, убеђен да тако делимично исправља неправду људскога рода који се до сада није озбиљније и на начин какав она заслужује позабавио том великом и најрадоснијом вешћу.
И поред страха од узвишености теме, аутор је, како и сам зна да каже, рачунао на божанску помоћ, те очито није доживео крах, већ је овом књигом потврдио да писати о Богомајци значи писати о Оној која је Бога родила, односно писати о најчистијем земаљском сасуду у који Творац усели свога сина да би се из ње родио, што опет значи писати о највећој међу женама, рођеној од човека, и дефинитивно значи писати о материнском савршенству жене.
Намеће се утисак да је Шћекић успео да поједностави и учини доступнијом и лакше схватљивијом ову сложену и обимну материју, посебно онима који себе проналазе у песми и који православље схватају као љубав и божанску снагу вере у Бога и у љубав као део те целине из које, треба веровати, васкрсава самоосвешћење православља и свеколико српство.