Аутор: Mira Djordjević

Да ли би ме њежно
Привио на груди
Ко уснуло птиче
Што топлину жуди,

При смирају дана
Када сумрак мије,
Испод јунских липа
Љубавнике крије,

Сада кад су прошле
И утихле страсти,
Када младост тамни
Распукла од сласти.

 

Све ми се чини док падају кише
Нечије руке траже ме кроз таму,
И чујем ријечи не бих ишао више
Још једном само да те нађем саму.

Све ми се чини негдје из даљине
Познати корак кротко мени иде,
Али у тој варки невјернице јаве
Уснуле сузне очи оштру таму виде.

Дубоко у мени то се још сјећања боре,
Једном сам давно овдје њега срела,
У души ми ватре тог прољећа горе
И у срцу пламти иста љубав врела.

Да сам твоја виолина
Дала бих ти жице своје,
сјајне струне дала бих ти
да пребиру руке твоје.

И могла бих свугдје с тобом,
У нараучју бих твоме била.
Спавала бих поред тебе
Да сам твоја виолина.

Да те прате њежни звуци
И милују риме моје,
Да обришем очи сузне
Да обасјам ноћи твоје.

Да сам твоја виолина
Да ме волиш ја бих знала,
А заузврат у тишини
Љубав бих ти распламсала

Мјесечина баца свјетлост ове вечери
Сликам те кистом сјећања, румене боје се
Разлијевају испод лампињона жеља,
Летећи у мени пламте, сагоријевају.

Ипак, узалуд се надам у овој ноћи.

Да сам добила цвијет кад сам сањала о теби
Заувјек бих могла мирисати на љубав
Која је далеко, а ја тужна чакам њен повратак.

Између нас садашњост, а прошлост боли,
Тек видим да нас превари вријеме,
Не можеш га видјети ни чути, а опет
Долази и пролази и оставља у души трагове,
Дубоке мисли и бјежање од безброј питања,
Ко зна гдје је, са киме бере плаве зумбуле,
Тулипане, најљепше дарове, анђеле чуваре.

Или можда љуби самоћу која му ломи дух,
И болног га жели вратити у садашњост
Док ја пребирам по сјећањима која нас дијеле
И разбацујем успомене незаборавних тренутака.

 

Не кваси око вољена земљо

Долазили су ти многи освајачи

Дрско кварили љепоту твоју

Мрски туђинци злобнији и јачи.

 

Не страхуј најдража моја

Недај сузи из рањеног ока,

Твоја туга силника срамота,

Пучина морска бескрајно дубока.

 

Не тугуј пресвета земљо,

Сваки њихов корак је клет,

Овакве чека коначан суноврат,

А тебе до Васељене часни лет.

 

 

Године сам своје
Поскитала многе
Зарад земље ове
Несрећне, убоге,

Искапала очи
Сузом безгрешника,
Свака откинута
Праху праведника.

И није ми жао
Прве ни девете,
Ни свих безнадних
Што сулудо лете

Да пауци мреже
Проклете не плету
Око мога рода
Расутог по свијету.

Туђинци горди
Што у крв се свете
Круже ко’ гаврани,
Гракћу и пријете.

И није ми жао
Прве ни девете,
Ни свих убудуће
Што ће да пролете,

Да незнани и знани
Моје снове скупе
Силом не отимају
Кад не могу да купе.

 

Ако вам кажу нису ту

И кажу вам да су пали,

Вјеровати им немојте

Нису вам зборити знали.

 

Синоћ сам видјела брата

При трептају звијезде

И сву његову сабраћу

Небеском кочијом језде.

Завежљај стежем, избјегличку муку
Безгласно журећи у сусрет новој зори,
Осврћем се крадом, тамо на брежуљку
Не трепери звијезда моја кућа гори.

Буктиња пламти, урлање и врисак,
Познати крвници, недоклане кољу,
Комшије прве са камом у руци
На истом мјесту у сеоском пољу.

Све брже и даље колона је већа.
Пригушен вапај: Остаде на стражи
Тумара и грца, гледамо је нијемо,
Најмилије своје, мајка сина тражи.

Каљавим путем док ромори киша
И пуста остају нежњевена жита,
Покисла, прозебла, на измаку снаге
За брата првенца сестра тихо пита.

Промичу лица блиједа и нестварна
Носимо у неповрат исти бол у души,
Негдје из далека запара тишину,
Зацвилило звоно, душман цркву руши.

Срушише задњи дјелић моје наде,
Једно уз друго, невољници чврсти.
Смилуј се Господе прошапута неко
На челу колоне стар се Парох крсти.

Збогом моје дјетињаство радосно,
Љуљашко мала у сјенци јаблана,
Судбини пркоси, успомено драга,
Најдраже огњиште из минулих дана.