Аутор: Mira Djordjević

Ти би хтио на крилима

Гдје трепери звијезда смјела,

Не тјерај ме да полетим

Сводове сам прелетјела.

Једном можда у свитање

Кад југу крену ластавице

Жеља би ме понијела

До Косовске Митровице,

Дa осјетим топли баршун

Старе знанце, мила лица,

Туга срећа, срећа туга

Некад бјеше Митровица

Дотле само успомене

И Косовска разгледница,

Дај ми снаге да преболим

Није близу је Митровица.

Нема више љепоте и тајне што нас откри
И земље што нас отхрани тврда, ал чиста,
Занијемиле птице, мали црвчци не свирају,
Претопла им љета, ужарено сунце не блиста,

Већ пече све јаче, све је мање љетних киша,
Јесење кише плаве, пустош остављају свуда,
А зимски сметови прекрише градове и села
Мегалополиси окована ледом, храмови чуда,

Док се немоћни грче и умиру од студени,

Послије безброј година зима показа зубе
Глобално отопљавање, лет ка безумљу,

Ријечи ме  нису обмануле, знала сам губе

Разни зналци што нас тјераше у вјеровање
Њихових тврдњи против Божије промисли,
Све то бјеше бесмисао који збуњује душу,
Док они што владају свијетом несувисли,

Огрезли у пакленој перверзији и неморалу
Послаше на небо обесчашћене анђеле мале.
Вампирима бјеше слатка њихова чиста крв,
Невине душе за љуте злотворе нису знале,

Нису имале времена, ни снаге да одрасту
Од проклетника бијесних са острва страве,
Ужасних моћника отуђених од себе самих
И од праведника што љубав и срећу славе.

Изгледа тешко их је наћи зарасле у коров
Отрова и бола, и поганог разврата и блуда
Ни пупољка цвјетног да вирне кроз трње,
посвуда је пакост, ни одакле да дође осуда.

И такви демони на нас слаше бомбардере,
Преврнуше свету земљу, замутише воде,
Отеше малену Милицу и хиљаде живота
Како да грешницима опростимо Господе.

                                  1978.година

Опет кише лију јесење и дуге
Сестре горких суза неуморно лију,
Док вјетрови свјесни моје туге
У твоје прозоре затворене бију,

А не знају за љетну милину
Што ми тебе однесе кад мину
И остави само у души горчину
Да као сјенка ја живим тишину

И чекам љета топла и невина
Да мирис прастарих липа донесу
Да ми те врате љубави једина
И успомене теби лагано пренесу,

Јер си ми био „добро јутро свете
Ја слушам вести сачакај ме мало“
Ти си био срећа, а ја твоје дијете
Што вољети је неизмјерно знало

Ти си ми био први стисак руке
„Појешћу те“ доста више, нећу
„Побегуљо моја ове слатке муке
Пусти на твоје меке усне да слећу“

Поново се будим

Слична јутру сненом

Док последња звијезда

Хита сазвјежђима,

Потражих ти руке

Задрхта празнина

ноћас ми је било

Лијепо у снима.

Ja пред тобом на станици
На почетку ил’ на крају,
Хтјела бих ти нешто рећи,
Нешто што сви давно знају.

Ја пред тобом он у души,
Плеше љубав у вртлогу
Ти би хтио да те љубим,
Опрости ми ал’ не могу.

Киша пада, ја пред тобом,
Можда бих ти срце дала
Да ми киша не шапуће
С њим си јуче руже брала.

Ја пред тобом на станици
На почетку ил’ на крају,
За њим чезнем рећи ћу ти,
Јер то сви већ давно знају

30. мај 1977.

Чувала сам те дуго, дуго у сјећању,
Живот је текао брзо крадући нам младост,
Моје снове, а чини ми се и твоје.
Кроз нас су цвилила изневјерена надања,
А мене су горке слутње пратиле као сјенке,
Бесконачна чекања и жалосно жуто лишће.
Слала сам ти телепатске поздраве,
Ниси одговарао, имао си свој свијет,
Заборавио си на мирисна кишна љета.
Оставио си их другима без нас да блиједе
И стару зграду испред које су остали трагови
Једне тинејџереске љубавне приче,

Плаче ми се…

Кроз свој самотни свијет дуго сам трагала,
И кроз вртлог времена твој глас поново чула
И твоје ријечи као драгуље вјечног сјаја.
Било је лијепо иако се нисмо држали за руке,
Јер нико те није знао да воли као ја
И да се радује што постојиш, што ниси сан.
Далеки мој човјече, надала сам се сусрету,
А нисам знала да немаш више снаге
Да ти живот измиче и оставља само траг,
Док ниси згаснуо и претворио се у прах,
Туга ме обузима, а сузе се котрљају саме,
Никада твоје насмијешене очи да ме гледају,
Јој како боли ово изненадно сазнање
И спознаја да сам те изгубила заувијек.
Сад црни вјетрови зборе коначан опроштај
И модре јесење кише шапућу кроз моје сузе
Ех, некад давно ниси знала у љубави без мјере
Да си имала ствар у руци, а у ствари ништа,

Отишла си тихо у свитање
Кад се сањиво буде мале птице
И посљедњу пјесму пјевају
За тебе моја најдража грлице.

Отишла си својим пупољцима
За којим си тужила годинама,
Моja румена ружо од туге свела
Болна за синовљевим ранама

И татиним болом непреболним
Што га одведе вечери једне,
Тамо гдје се невини састају
У смирај дана циче зиме ледне.

Најдража наша, рањена срца
Што је годинама крварило,
Док си без њих ишла са нама
и стално нас савијала у крило

И крила од злокобних вјетрова
Који су пријетили да нас поломе
И однесу у непознате предјеле.
Ти која си у загрљају своме

носила завежљај скромних жеља,
онако скрхана, за наше боље сутра,
дрхтаво, храбро, како мајке знају
с нама дочекивала вечери и јутра,

да би ти изненада једне зоре ране
исти вјетрови сломили крхка крила,
као да ниси постојала и битисала,
као да ниси туго никад са нама била.

Сјећам се, давно је било,
Љето је мирисало на липе,
А сунце вирило иза стабала.
Имао си прелијепе очи
Очи немирног дјечака
Имао си сунце у погледу
И сјај младости на образу,

Поклонио си ми стотину
Њежних пољубаца,
И сад осјећам у роју
Како на моје усне слијећу,
У старој згради даровао си ми
Изненадну радост тренутка
И зрелост одраслог човјека,
Случајног придошлице
Који остави печат љубави
Дошавши из далека, из далека…

Корак напријед, корак даље
Ноге носе, пут нас води,
То путује без повратка
Свако ко се једном роди.

Мора проћи овим путем,
Искусити чари нове,
И горчине мора пити
Ко се бићем већ назове.

Корак сјајан, корак вриједан,
Или можда странпутицом
Својствено је свима нама,
Спојени смо златном жицом

Која ће се прекинути
Некоме послије, некоме прије
Пријатељу мој најдражи
Зар то живот овај није.