Аутор: Milovan Petrović

Ko to noćas tužne pesme sluša

čije srce sad utehu traži,

ko to hoće ove tamne noći

tužnom pesmom tugu da ublaži.

 

Ko to noćas nad sudbinom jeca,

kome mesec sada društvo pravi,

kom su dani postali praznina,

ko ne može bez pesme i vina.

 

Čije ruke dodira su željne,

milovanja u noći preduge,

zašto one sada čašu grle

zašto drhte od bola i tuge.

 

Kome noćas svirci društvo prave,

ni u pesmi utehe mu nema,

kome kuća postala je tesna

pa za stolom u kafani drema.

 

To ja noćas pesmi društvo pravim

pijem vino grlim prazne čaše,

meni ruke trepere ko breza

moju tugu noćas niko ne zna.

 

Milovan Petrović

–

Stajao sam u gomili ljudi

i slušao starog muzičara

gudalo je jecalo po žici

melodiju koja srce para.

 

Na tren mi se noge oduzeše

čudna čežnja ispuni mi telo,

dok je svirac pev’o refren pesme;

“I cveće je bez tebe uvelo”.

 

Ispred njega iz starog šešira

čuli su se zvuci sitnih para,

dal zbog svirke, il sudbine svoje

svi častiše starog muzičara.

 

Violina nastavi da svira

još tužniji začuše se zvuci,

prišao sam starome šeširu

sa parama spremljenim u ruci.

 

Stari svirac pogleda me samo

u očima pročita mi setu,

čini mi se da mi htede reći;

“Nisi tužan jedini na svetu”.

 

Okretoh se malo oko sebe

pa pogleda u publiku drugu,

pognute im glave kao meni

od svirača skrivali su tugu.

 

Taman htedoh masu napustiti

u trenutku kada svirka presta,

gudalo se zanjiha na žici

ne mogoh se pomeriti s mesta.

 

Sad u masi svi stojimo nemo

slušajući uličnog svirača,

a tako bi svi da pobegnemo

al je struna violine jača.

 

Milovan Petrović

–

To tvoje misli lutaju svetom

i prave zbrku u etru,

tražiš neko bolje mesto

mislima lutaš po svetu.

 

To tvoje oči daljine žele

za njima srce ti vapi,

da li je bolje tamo daleko

hteo bi barem znati.

 

Ti moraš znati da tvoja želja

nije dovoljna samo,

da saznaš istinu, treba ti više

mi ovde najbolje znamo.

 

Kažeš da imaš želju i nadu

šta bi ti trebalo više,

šapnuću tebi ko starom drugu

samo mi priđi bliže.

 

Treba ti nešto što nada, želja

stvoriti sami ti neće

treba ti volja što brda ruši

i malo, malo sreće.

 

A jednog dana kad stigneš tamo

gde želja tako te vuče,

znam da ćeš reći ne dugo za tim

lepše je bilo kod kuće.

 

Milovan Petrović

–

Skrivaš oči ti od same sebe

zbog novca si princip pogazila,

ja te takvu ne poznajem više

ne voliš ga, njegova si bila.

 

Kažeš da te život ne miluje

cipele ti od starosti škripe,

morala si nešto preduzeti

pa pod noge ti baci principe.

 

Sada gaziš na “visoke štikle”

sve je novo i blješti na tebi,

da si takva prosto ne verujem

ni majka te prepoznala ne bi.

 

Štikle duge a noge neuke

naučile na obuću ravnu,

sad im teško da te takvu nose

napudranu i previše slavnu.

 

Nešto ti se osmeh zaledio

dok kraj njega “hodaš” štikle samo,

Menjaćeš ga kad malo ostari

zar to nije prljavo i sramno.

 

Milovan Petrović

–

Niz lice ti kapi kiše liju

dal’ baš kiša

ili suza koja?

da se nisi s tugom udružila

sve bi dao da si bila moja.

 

Da si moja i da tuđa nisi

danas ne bi ni kiša padala,

ne bi suza potekla niz lice

ti bi s njima odlično vladala.

 

Da si sa mnom cvetalo bi cveće

ne bi suzom ruže zalivala,

radosno bi gledala u mene

ne bi svoje oči sakrivala.

 

Sad ti kiša svakog dana pada,

slana kiša ni trava je neće,

pogrešnog si momka izabrala

pri izboru ne imade sreće.

 

Milovan Petrović

–

Jesenje kiše
danima liju,
magla se spusti
na polja,
sunce se sakri
ko da se stidi,
pamtim ja vremena bolja.

Do juče šetasmo
bosi kraj reke,
sunce nam pržilo lice,
a noć kad padne,
prijatelj stari,
mi srećni
zbog nesanice.

Kad zorom
prvi
zraci se jave
osmeh se licem širi,
žubori reka
bistra ko suza,
dok srna
iz žbuna viri.

Mislismo tada
da leto za nas
nikada proći neće,
da reka bistra
ko suza čista,
nositi lišće neće.

Sada je reka
lišća puna
mutne su
njene vode,
zašto sa letom
nestade i ti,
zašto u jesen ode?

Milovan Petrović

–

Sve moje rane

preboleh lako

poneki ožiljak

osta samo,

samo mi zadnja

rana krvari

kako i zašto

ti i ja znamo.

 

Ona mi nikad

zarasti neće,

nju ću nositi

kroz život ceo,

melema naći

za nju ne mogu

ma kol’ko želeo,

ma kol’ko hteo.

 

Formula leka

znaš i sama,

u tvojim očima

je zapisana.

 

Milovan Petrović

–

Kišni oblaci prekriše nebo
dani k’o da se vuku,
hladan se vetar u kosti zavlači,
u jesen za Svetog Luku.

Stari se otac u crkvu sprema,
slavski se kolač seče,
majka mu sprema žito i vino,
ni sveću zaboravit neće.

Slavska tišina prisutna svugde,
crkva se brzo puni,
njeni zidovi stari i trošni,
lagano malter se kruni.

Ikone svetaca svuda po zidu,
slavski se miris širi,
tamnjan i sveće, vino i žito,
mirom počinje da miri’.

Svak slavski kolač, na sto pred oltar,
pobožno, tiho meće,
zvono se čuje,otac se krsti,
lagano molitva kreće.

Posle molitve kolač se lomi,
proba se med iz saća,
ponovo krsti, kolač uzima,
pa brzo kući vraća.

Gosti su odavno u kuću stigli,
veselo s ocem se zdrave,
nekih dugo nije bilo,
dođu od slave do slave.

Majka je na sto sve već iznela,
sestra kolače stavi,
sveća se pali žito uzima,
sad može da se slavi.

Dok kišne kapi niz prozor liju,
dani ko da se vuku,
otac pobožno ikonu gleda,
tako je za Svetog Luku.

 

Milovan Petrović

–

Olovni oblaci prekriše polja,

lenjo se po nebu vuku,

ruža u vrtu požuti, svenu,

u oktobru pred Svetog Luku.

 

Stari odžaci teraju dimove,

visoko gore ka nebu,

vuneni džemper sad telo greje,

dok ruke i dalje zebu.

 

Starica majka zimnicu sprema,

umorne staračke ruke,

pečene paprike, kompot od šljiva,

zimnice nema bez muke.

 

Lenji se mačak približi vatri,

kraj stare peći leži,

odsjaj plamička gleda na zidu,

kako od nečeg beži.

 

Severni vetar napolju duva,

olovo nebom se vuče,

gledam kroz prozor,

uzdah se ote,

lepo je biti kod kuće.

 

Milovan Petrović

–

K’o neuk na ledu

k’o mrav u medu,

s tobom sam

ponekad ja.

 

K’o ptica bez grane

kad zora svane,

dok druge ptice

već pesmom mame,

s tobom sam često ja.

 

K’o tek rođeno lane

što prvi put proba

na svoje noge da stane,

s tobom sam ponekad ja.

 

K’o paun bez krila

bez kose vila,

trapav sam s tobom ja,

da li je svačija ljubav takva bila

recite, ako neko zna.

 

Milovan Petrović

–