Аутор: Milovan Petrović

Kroz prozore našeg stana
sunce zrake svoje prosu,
na krevetu bolan ležim
dok mi nežno maziš kosu.

Oči su ti uplakane
ne napušta grč ti lice,
ja ti tiho prošaputah,
“Boriću se lepotice.

Uzdahnula tad si samo,
dodirnu mi rukom čelo,
a od bola grčilo se
u krevetu moje telo.

Oči moje zamućene
milovaše kose tvoje,
da još malo bar te volim,
molilo je srce moje.

Da ne stane sve baš sada
i nastupi večna tama,
da ti oči zablistaju,
i ne budeš u suzama.

Da ponovo kao nekad
osmeh nam se jutrom budi,
kad slavuja pesma krene,
kad zarudi.

Milovan Petrović

Probudih se oko mene belo
i doktora zabrinuta lica,
“Sad je dobro, on nam se vratio”.
Tiho reče jedna doktorica.

Pogledom sam potražio tebe,
kraj mene si bila uplakana,
tužno si me tada prekorela,
“Zar da odeš,… da ostanem sama!?”.

Htedoh reći; Ja da bežim neću,
da je ovo samo opomena,
da me nisu lekari vratili
već njen dodir a i ljubav njena.

Htedoh reći al’ nemadoh snage;
“Zar d’ ostavim voljene i drage?!”.

Milovan Petrović

 

Dobio sam pismo iz Čikaga
s’ druge strane prevelike bare,
mastilo je suzom razređeno,
koga bole uspomene stare.

Ko to tamo i zbog čega pati,
ko to sanja kući da se vrati.
Zašto pismo potpisao nije,
zar se ime od drugara krije.

Poznao sam po stilu pisanja,
ko to svoj kraj u tuđini sanja.
Kome suza sa lica je pala,
i mastilo tako razmazala.

I ja druže u tuđini patim
želim svome domu da se vratim.
Da obiđem stare staze naše
gde sva lepa sećanja nastaše.

Gde maštasmo i sanjasmo snove,
da vidimo neke zemlje nove.
Da daleko jednom odjedrimo,
i da tamo u njima živimo.

Želje nam se eto ispuniše
takvih želja mi nemamo više.
Sad nam suza s’ mastilom se meša,
možda nam je želja bila greška.

Milovan Petrović

Pijem vino sa tvojih usana,
opijena moja noć je svaka,
ružičasto niz vene mi klizi,
od ljubavi i noćnog meraka.

Tvoje telo preda mnom se vije,
prelepa si, ti to znaš i sama,
obnažena bez svile na sebi,
zavidi ti i sama Koštana.

Grozd najlepši uzbrao sam davno,
to mi beše i želja i nada,
pa se sladim kapljicama strasti,
iz najlepšeg svoga “vinograda”.

Sad uz “vino” slavim svoje dane
i uz usne kuda ono teče,
radujem se svakoj novoj zori,
a posebno raduje me veče.

Nek’ godine uz “vino” potraju,
dok lagano brojim svoje dane,
sve uz “roze” što dušu mi opi
i uz tvoje usne nasmejane.

Milovan Petrović

 

Zakucale kiše na prozore tvoje
slivale se niz njih, ostavljale traga,
jecala si tiho nad sudbinom svojom
gledajuć’ kroz prozor svetla velegrada.

Žmirkala su ona u toj tamnoj noći
ko da i njih tuga zbog nečeg obuze,
noć u velegradu samotna i tužna,
bol u duši tvojoj , ali nigde suze.

U grad svojih želja krenula si lako
ka njemu te vukla mladalačka nada,
mislila si sve ćeš želje ostvariti
pod svetlima ovog tuđeg velegrada.

Velegrad se vešto poigrao s’ tobom
nemaš više želja, a nisi ni mlada,
ni svetla te nikad prihvatila nisu
ko ulice ovog kišnog velegrada.

Ponovo si opet,… eto… na početku
samo nemaš  želja, a nemaš ni nada
mladost davno osta zarobljena negde
na pločniku ovog tužnog velegrada.

Pogled ti još uvek kroz prozore luta
dok po njima liju suze ovog grada,
ti si svoje davno, davno isplakala
otekle su s’ kišama tuđeg velegrada.

Milovan Petrović

 

Prevrćem po sećanju svome
i tražim slike neke,
mnoge su odavno odnele
bujice životne reke.

No… ipak setim se stvari,
slike se na tren vrate,
u prošlost zagledan tako,
provedem mnoge sate.

To nije bačeno vreme
bilo je lepo tada,
sva naša lutanja duga
pod svetlom voljenog grada.

I ništa menjao ne bi
prošlost je moja ko slika,
slikana veštom rukom
mladoga umetnika.

I da se ponovo rodim
ne treba tu neka šminka,
ja bi po starom da živim
lep mi je stil “umetnika”.

Milovan – Petrović

 

Dan lagano prođe
veče već se spušta
na palubu starog
nasukanog broda,
Smiraj…
povetarac sad prašinu nosi
i delove našeg
prošloga života.
Sve slike lagano
nestaju sa vetrom
sećanja se sa njima
u daljinu gube,
izdužene senke
gube se daleko
novi život traže
novi život ljube.
Smiraj jednog dana,
… oduvek je tako
novi dan će sutra,
ponovo da dođe,
sivilo će samo
na kratko da traje,
iz smiraja novi,
život biće rođen.

Milovan Petrović

 

Umorna pesma na kolena pala
sve što je želela već je opevala.
Radosti, tuge, trenutke sreće,
šta bi još mogla, a da joj se neće?.

Umorna pesma u sebi nosi
sve naše brige, želje i radosti.
Mladalački zanos i dane starosti
ponekad i male sitne gadosti.

Umorna pesma već svima znana
i sama sobom večno opevana.
Umorna pesma već dugo traje
i sama sebe nesebično daje.

Umorna pesma i njene reči
sve naše tuge radošću leči
i vešto skriva sve naše jade
pa nam od nje radost ostade.

Umorna pesma i sad se peva
uz nju se voli uz nju se sneva.

Milovan Petrović

 

Sve je prolazno ljubavi moja
prolazni dani, prolazni sni,
prolazna kiša što danima lije
prolazan život a s’ njim i mi.

Sve je prolazno moja draga
zablista na tren kratko ko blic,
i život ovaj prolazan kratak
k’o što je prolazan i dobar vic.

Sve je prolazno u ovom životu
i ništa večno ovde ne traje,
uzmimo zato trenutak ovaj
što nam prolaznost života daje.

Sve je prolazno i tren je samo,
pa hajde u trenu da uživamo.

Milovan Petrović

Još se diviš sanjaru kraj reke,
ta te reka na njega podseća,
i vrbaci nad njom nadvijeni
cvrkut ptica svakoga proleća.

Još se sećaš staze kraj te reke,
stare breze nad njom iskrivljene,
radoznalih prolaznika na njoj,
još te vežu za nju uspomene.

Još ga voliš i još mu se diviš,
svoju reku i vrbake slaviš,
još sanjara u svom srcu nosiš,
i ne želiš da ga zaboraviš.

Još taj sanjar tvoju ljubav ima,
ponosna si,… ne žališ zbog toga,
još toplina telo ti obuzme
od pogleda oka sanjivoga.

Još si srećna,… kako ne bi bila,
kad te sanjar nosi u snovima,
o tebi su svi njegovi snovi,
još te sanjar neizmerno voli.

Još te voli i još ti se divi,
zato reka još u vama živi.

Milovan Petrović