Аутор: Milovan Petrović

 

Sačuvaj me u dubini duše
nek mi ime u tvom srcu stoji,
nek se srce besmrtnosti nada
i kad dani izgube se moji.

Sačuvaj me i od zaborava
neka traje sećanje na mene,
na sve dane i trenutke sreće,
koji nikad ponovit’ se neće.

Sačuvaj me da se ne izgubim
i nestanem u daljine klete,
sačuvaj me kada ptice krenu
da sećanja s’ njima ne odlete.

Sačuvaj me zbog svih onih dana,
trenutaka one davne sreće,
nek dragulji ostanu za nama
putevima prohujale sreće.

Sačuvaj me u mislima svojim
jer samo ću s’ tobom da postojim
da postojim i da ti se divim
dok sećanje još u tebi živi.

Milovan Petrović

 

 

 

Ponekad eto zalutam tako
u istu staru kafanu,
ponekad spretno okrenem leđa
dosadnom, običnom danu.

Ponekad, sebično, poželim za sebe
bar malo, malo više.
Ponekad zaklon potražim u njoj
kada su u oku kiše.

Ponekad moje nemire smiri
muzika starog svirača,
ponekad tiho samo mi šapne;
“Ova se pesma ne plaća”.

Ponekad vino na tren mi samo
odagna iz srca tugu,
ponekad noć se danu nasmeje,
pruži mi ruku ko drugu.

Ponekad prolaznik u dugoj noći
za sebe kaže; Stani!
Opet se ista pesma čuje,
tužni je opet u kafani.

Milovan Petrović

Svako me proleće na mladost seti
na one bezbrižne dane,
kada nam mašta visoko poleti
i nigde, nigde da stane.

Svako mi proleće donese setu
sećanja vrate se meni,
dok moja jesen lagano stiže
prolećna trava zeleni.

Sunce latice zracima kupa
prolećnih prvih ruža,
dok moji dani sve brže teku,
obdanica sve je duža.

Svako me proleće na mladost seti,
a mladost ko mladost rana,
stidljiva, lepa, za starost slepa
u pesmi opevana.

Zašto se mladost ne vrati meni,
zašto se ne vrti u krugu,
zašto ko proleće sve ne ozeleni
zašto ne otera tugu.

Milovan Petrović

Hvala ti što me se setiš
u snove što mi dođeš,
a tako bi lako mogla
kraj mene samo da prođeš.

Hvala ti što se radujem
i danas kad pada veče,
hvala ti jer znam da uskoro
naš san počinje da teče.

Hvala ti što još si uz mene
što dođeš u snove moje
hvala ti što mogu u njima
da ljubim usne tvoje.

Dođi, opet mi dođi
dođi kad noći su duge
dođi kad padaju kiše
dođi u san mi dođi
i kad me ne bude više.

Hvala ti za snove moje.
Hvala za usne tvoje.
Hvala,… al’ ipak želim
da te sa javom delim.

Milovan Petrović

Pogledaj noćas u nebo
videćeš zvezdu što pada
pogledaj gore visoko
iznad svetiljki grada.

Da li te ta mala zvezda
seća na nekog tvog,
nekog što dar ti beše
koji ti pokloni Bog.

Da li si dovoljno dao
sebe osobi toj
ili je za tebe bila
samo još jedan broj.

Da li ćeš tražiti mesto
gde mala zvezda pade
moliti za oproštaj greha,
gajiš li još malo nade?.

Možda si shvatio noćas,
nestaje osmeh ti s’ lica
da i sam jednom ćeš biti
ta zvezda padalica.

Milovan Petrović

Svog princa iz bajke još nisi našla
kažeš da si zbog toga izludila,
ne brini nastavi da tražiš dalje,
još nisi dovoljno žabaca poljubila.

Prevrćeš očima duriš se na me
kažeš da sam podal i zao
ti ne znaš princezo da sam i ja
odavno u red za poljubac stao.

Milovan Petrović

Kraj bistrog izvora
raspletene kose
s’ bokalom u ruci
stajaše Jasmina
zahvataše vodu
kao nekad davno
u poznatoj pesmi,
Šantića Emina.
Sve je isto bilo
i bašta i cveće,
pa i miris plave
raspletene kose,
samo ja sam baštom
prolazio često
gledajuć’ Jasminu,
njene noge bose.
O… bila je lepa
jest’ tako mi vina,
zanese me poput,
Šantića Emina.
I danas prolazim
kraj izvora starog
i kraj bašte cvetne,
priznajem pred svima,
ne miriše više
raspletena kosa
udala se davno
iz bašte Jasmina.
Sad Šantića kunem
za ideju, pesmu,
preda mnom je prazna
sad čaša od vina
i proklinjem onaj
izvor ili česmu
kud šetaše nekad
Šantića Emina.

Milovan Petrović

 

 

 

STARI MESEC

Mesec stari noćas nas tražio
a nas nema pa se zamislio
ni zvezde mu nisu znale reći
gde smo mogli baš noćas uteći.

Mesec stari baš se zabrinuo
jer o nama ništa nije čuo
nije znao da smo posvađani
a da su nas posvađali dani.

Da je znao on bi se trudio
kako bi nas noću pomirio
danu bi se zamerio jako
što nas eto, posvađao tako.

Milovan Petrović

 

 

Uskoro će procvetati trešnje
zabeleće od latica bašte,
maslačak će polja obojiti
žutom bojom ko iz naše mašte.

Vratiće se i laste sa juga
oživeće strehe ispod štale
gnezda će se pesmom zaoriti
pevaće je lastavice male.

Veselje će zavladati svuda
zapevaće šume i proplanci
život će se razigrati tada
zablistaće sunčani uranci.

U proleće sve će lepo biti
kako ne bi kad sam rimom vođen
i sećanjem iz detinjstva moga
sve do mesta gde sam davno rođen.

Gde sam rođen blistao od sreće
i gde za me stalno je proleće.

Milovan Petrović

Neko me je danas pitao za tebe
ćutao sam samo, k’o da si mi strana,
a sve ruže koje davno si ubrala
krasile su sobe mog malenog stana.

Neko mi je danas zapevao pesmu
što mi davno nekad pevala si često
neko me je danas u prošlost vratio
pa mi osmeh s’ lica na trenutak nesto.

Zakucalo srce, a grudi se stegle
neko me je danas setio na tebe.

Milovan Petrović