Аутор: Milovan Petrović

Kako su tužni ovi dani
i ove zimske noći,
kako je teško čekati nekog
a znati da neće doći.

Kako je teško usamljen biti
daleko u tuđem gradu,
gledati srećne ljude kraj sebe
a sam gubiti nadu.

Kako je tužno lutati gradom
tražiti voljena lica,
dok kosu kvase pahulje bele,
i zimska izmaglica.

Kako je samo teško znati
da si u pogrešnom gradu,
da si u njemu usamljen, tužan,
da gubiš i zadnju nadu.

Kako bi samo sve lepše bilo
kada bi nekoga sreo,
nekoga dragog, nekoga svoga
i grad bi zavoleo.

Milovan Petrović

Ti nikad nećeš znati
šta moje srce krije
nikad ti neću reći
da si mi najmilije.

Ni drugi neće znati
da moje srce zebe,
da noći su preduge moje
kad duže ne vidim tebe.

Vešto ću sve to sakriti
negde duboko u sebi,
da moju veliku tajnu
odkrio neko ne bi.

***

Ma… neću… ipak ću reći,
i tebi i drugim svima,
zašto bih krio to lepo,
što nosim u grudima.

Reći ću da volim te jako,
da mi je do tebe stalo,
da mi je i život jedan,
uz tebe zaista malo.

Milovan Petrović

(Ili, “Srećna vam Godina nova”.)

 

Pričaše da biće bolje
a bilo mi je samo pet.
Rekoše mi da moram se boriti
punio sam dvadeset i pet.
Tvrdiše da samo zajedno
možemo menjati svet.
Boreći se tako kroz život
napunih pedeset.
Sada mi i drugi govore isto:
“Sa nama će biti bolje”,
ali ja odavno za borbu
i nemam više volje.
Opet sam na samom početku,
ko rođen kad sam bio,
ko mi je snove o boljem,
podlački uništio.
Sad kad je istina vidljiva
tu oko nas svuda,
sve češće razmišljam o ideji,
i borbi Robina Huda.
Tako vam konačno izađoh
iz bajki i pustih snova,
bolje je samo za NJIH,
SREĆNA VAM GODINA NOVA!

Milovan Petrović

Noćas sam sanjao predivan san
da bela pahulja pade mi na dlan
i dok se na dlanu lagano topila,
tu stvori se ti, moja mila.

Noćas sam sanjao da iz snežnog smeta
izraste ruža ko usred leta,
pa kad otvori latice svoje
ja tebe videh milo moje.

Noćas sam sanjao samo tebe
pa jutrom poželeh uverit sebe
pogledah jastuk,… san je java
to moje luče kraj mene spava.

Njena me ruka držala vrela,
gde li me u snu voditi htela?!
I tad joj videh sjaj u kosi,
“pa mi smo po snegu trčali bosi”.

Baš lep je bio taj zimski san
takva nam java i svaki dan.
Takva je ova zimska idila,
s tobom je sve lepo moja mila.

Milovan Petrović

Kad pahulje proplanke zabele,
kad prekriju borove i jele,
setićeš se svoga rodnog kraja,
ostavljenog davno zavičaja.

Kad mrazevi okuju poljane,
kad zalede reke uspavane,
kad ti oko srca hladno bude,
setićeš se svoje rodne grude.

Setićeš se svoje familije
sećanje će dušu da ti greje,
da ti topi lednike u duši
sve prepreke, zidove da sruši.

Zagrejaće tvoje hladno telo
što je negde u tudjini svelo,
zapaliće buktinju u njemu,
uživaćeš u toplom plamenu.

Uživaćeš u plamičku sreće
sve misleći ugasiti  se neće,
plamen će ti vetrovi zatreti,
slike stare daljine odneti.

Opet će te okovati zima,
negde tamo na tuđim poljima,
oteće  se vapaj iz nedara:
“Čujem zvona ista ona stara”.

Zvone zvona u tvom rodnom kraju,
to te crkve rodu dozivaju.
Rodu tvome i toplini juga,
u tuđini zima je preduga.

Kliču zvona sa starih zvonika,
da se vratiš još ti je prilika.
Kliču zvona da se vratiš njima,
svom narodu i svojim poljima.

Milovan Petrović

Danas si srela stranca u gradu
prošla kraj njega nesrećna, sama,
za tebe samo stranac je bio,
a nekad su priče pričali o vama.

Ruka ti na tren zadrhta samo,
a srce zakuca istim onim žarom,
ko kad si davno nekada srela,
mladića jednog sa starom gitarom.

Crnim si staklom sakrila oči
htela si skriti i celu sebe,
ali je srce kucalo jače,
ono je tada izdalo tebe.

Stranac se samo na tren okrenu;
“Ja ovu ženu od nekud znam”,
srce i njemu zakuca jače,
al ipak dalje nastavi sam.

Sad svako svojim putem ide,
vi niste jedini nesrećni par,
nekad su priče pričali o vama,
a srca zajedno kucala bar.

Milovan Petrović

(Nastavak na pesmu, “ISTINA O MENI”)

I jako sam pokvaren
ponekad stidim se sebe,
bludne mi misli dođu
uvek kad sretnem tebe.

Struja mi prođe telom,
sav treptim kao struna,
a u mom krvotoku,
crvenih zrnaca buna.

Kažu mi da treba svoga,
pogleda da se stidim,
Zar treba dok prolazim kraj tebe,
da žmurim i da te ne vidim.

Ma ja ih slušati neću,
od mene neka se groze,
za sebe nek čuvaju principe,
ja čekam da opet prođeš.

Milovan Petrović

***Hvala Ljubi Obradoviću za odlično organizovanu prvu promociju moje treće knjige, (druge poezije).

***Takođe dugujem zahvalnost celom timu, prijateljima iz Poezije SRB, koji su aktivno ili pasivno učestvovali u izuzetno dobro organizovanoj promociji.
***Posebno bih se zahvalio damama na čelu sa Svetlanom Đurđević .
***Naravno hvala i svim ostalim posetiocima, ljubiteljima poezije, koji su svojom posetom uveličali prvu promociju moje knjige pesama “Darujem samo tebi”.
***Želim vam srećne novogodišnje i Božićne praznike i još jednom veliko HVALA svima.

Milovan Petrović

Poznajem ja dobro sebe
nisam vam ja cvećka neka,
u meni baš svega ima,
ja sam vam nemirna reka.

Ponekad sve mi je ravno,
odavde pa do Srema,
a sutra zolja sam prava,
u meni dobra nema.

Zatim ću proklinjat’ sebe
zašto sam zao bio,
zar sve je dobro u meni,
trenutak uništio.

Ja nisam od onih ljudi
koji se svecima prave,
pa samim time ne želim
zbog toga da me slave.

Ja sam vam samo čovek,
običan,… prolaznik… znate,
zašto to ljudi ne mogu,
nikako da prihvate.

Zašto od mene traže,
da budem nešto drugo,
kakav sam takav sam… eto,
sve drugo bilo bi ruglo.

Milovan Petrović

Htela si nešto mi reći,
ne slušah, bio sam mlad,
ostaše reči na usnama tvojim,
koji sam bio gad.

Htela si
sada se pitam,
šta li si htela tad,
zašto me sada sve to muči,
baš sad kad nisam mlad.

Htela si možda reći,
da ti je do mene stalo,
zašto si uopšte tada trčala
za jednom običnom budalom?

Htela si
a sad ja želim
da čujem reči te,
ja znam da sad je suviše kasno,
kasno je za mene.

Htela si
beše to davno,
u pola reči si stala,
zbog tog sada sam sam na svetu,
obična matora budala.

***
O… zašto sam toliko osion bio
i zašto sa tobom nisam snio.

Milovan Petrović