Аутор: Milovan Petrović

 

Da Morava više ne žubori
i Jovana, Jovana ne voli
da vrbaci kraj nje se osuše
poželeše neke zlobne duše.

Morava se i dan danas vije
po poljima mile Šumadije,
pritoke joj sa strane žubore,
a Jovane svoje Jove vole.

Savijene od vrbaka grane
kroz vekove štitile Jovane,
na Moravi tako svaka grana
zaštitila jednoga Jovana.

Sada Jove Moravi se dive
uz Moravu i s’ Moravom žive,
šume tiho Moravski vrbaci
pesmu poje mnogi topoljaci.

Šumi lišće pokraj tri Morave
to topole Sveto Trojstvo slave,
slave Trojstvo i sve Srpsko slave
slave polja, žitnice Morave.

Napojila mnoga pokolenja
odhranila žitna polja njena,
sačuvali od zla nas vrbaci
hvala svemu i Moravi majci.

Milovan Petrović

Nad gradom se tama spusti
usnilo je sve
samo jedno svetlo sija
možda zbog tebe.

Ulice su puste prazne
zaspali sanjari
samo jedno svetlo negde
gasi se i pali.

Ko to noćas svetlo pali
ne leže na vreme
čije srce mira nema
možda je zbog tebe.

Svetionik njegov prozor
u mračnoj je noći
on ne spava jer se nada
da ćeš opet doći.

Svetli prozor trepće svetlo
spavaju tramvaji
jedan čovek tebe čeka
iskra nade sjaji.

Sija iskra usred noći
nikad se ne gasi
zato dođi ženo njemu
dođi pa ga spasi.

Milovan Petrović

 

 

  Kud me moje misli nose
pitaju me ljudi često;
“Ti odavno nisi s’ nama
u mislima gde si nesto”.

Nestao sam to je tačno
sa mislima svojim plovim
svojoj zemlji svome kraju
kući koju tako volim.

Pitaju me šta to sanjam
u noćima svojim dugim
pa kad zora bela dođe
ja se tako teško budim.

Sanjam majku oca starog
žitna polja i utrine
sanjam žubor reke male
sanjam selo Ćukovine.

Sanjam školu na vrh sela
i zidove njene bele
sanjam Veru nasmejanu
i poljupce njene vrele.

Sanjam eto,… šta da kažem
u mislima svojim plovim
sanjam tako ne budim se
i sanjaću dok postojim.

Milovan Petrović

 

U kući jednoj tužan je neko
pogled mu luta kroz prozor daleko
šta li to traže njegove oči
koga to čeka da li će doći.

Veče se spušta, počinje tama
daleko negde žena sama
umoran korak suza u oku
u srcu nosi tugu duboku.

Starac i dalje kroz prozor gleda
pogled zamagljen a kosa seda
mračno napolju, on vidi sliku
jedna mu žena na vidiku.

Da li je varka il samo sena
suviše stvarno, “Ma to je žena”
Uđe u sobu pogleda sliku
baš ta je žena na vidiku.

Pogleda ponovo kroz prozor stana
žena je bila fatamorgana.
I osta dugo starac u noći
čekati ženu možda će doći.

Dok tako prolaze noći i dani
starac i baka tuguju sami.
Svako je na drugom kraju sveta,
a mladost prošla… eh koja šteta.

Milovan Petrović

Stalno se pitam gde li sisada
da li te još uvek prati sreća
mnogo je godina ostalo za nama
a mrena sećanja sve je veća.

Da li si još uvek onako lepa
i dal’ ti ime šapuću tiho
kad našom uicom ko nekad prođeš
lepa ko zora, ko letnji vihor.

Da li te i sad još uvek budi
pesma mladića dok zora rudi
gitare da li ti društvo prave
dok pesmom tvoju lepotu slave.

Možda te sreća još uvek prati
život te nije kaznio ko mene
i živiš srećna ko nekad davno,
a ja ti živim za uspomene.

Živim dok traju sećanja na tebe
živim a gazi me polako vreme.

Milovan Petrović

 

 

 

Želeo sam mnogo toga
u mladosti biti
nisam znao da će život
želje pokvariti
čudni puti behu moji,
trnovite staze
na njima su samo želja,
zaorane brazde.

Možda će mi neko reći
da dosledan nisam bio
da sam svoje želje negde
samo uz put zaturio.
Nije tačno! …
…Ja sam samo na putu zastao,
a voz želja kraj mene je
brzo protutnjao.

Imao sam ja još želja,
tu problema nije bilo
živelo se u snovima,
ponešto se ostvarilo.
Sad kada sam već pri kraju
poznato je svima,
uhvatih se svoga pera
dok vremena ima.
Pišem pesme, knjige neke
slobodan sam kao ptica
postao sam eto tako
samo pesnik lutalica.

Milovan Petrović

Kada rana prestane da boli
i kad srce drugog ti zavoli
gorku čašu bola ću ispiti
suzom ću je svojom napuniti.

Kad nestane za me svaka nada
otići ću iz ovoga grada
ostaviću sva sećanja moja
pronaćiću adresu bez broja.

Niko mene naći više neće
bez adrese, čoveka bez sreće
i živeću sam u bolu svome
olupina što u moru tone.

Nek te stignu boli moje
nek zaplače srce tvoje
nek zaboli stara rana
kad ostaneš i ti  sama.

Milovan Petrović

milovpetrovic@gmail.com

Zrikavci u noći i španska gitara
podseti me često na vremena stara
na talase što se na stenama pene
i u noći mladih izdužene sene.

Pesak pod nogama šum plavoga mora
povetarac blagi sa obližnjih gora
sve me na nas seti nije bilo davno
kada nam je bilo sve do mora ravno.

Kad stavismo život tu pred noge svoje
koraci su mogli odmah da se broje
ni sad ne znam šta se tad desi sa nama
pa oboje krenusmo pogrešnim stazama.

U sećanju samo šaputanja mora
tragovi u pesku, povetarac s gora
sada plažom šetaju neke druge sene,
a sve me podseća na tebe i mene.

***

Da li će i one k’o mi zalutati
ili će na putu ljubavi ostati!?

Možda će ih more ponovo dozvati

ili će im leto sećanje postati.

Milovan Petrović

 

 

Nešto bi sad o vaspitanju,
u ova smutna doba
čovek se rodi nevin i čist
no ipak je kvarljiva roba.

Mene su moji otac i majka
spremali za drugo vreme;
“Radi pošteno poturi leđa
ponesi i tuđe breme”.

“Ne trči za novcem po svaku cenu
svaki je čovek tvoj brat,
zbog novca ljudi postaju zli
zbog novca se vodi rat”.

Tako me učiše još mnogo čemu;
“Život baš nije lak”.
A kada odrastoh oni me poslaše
pravo u zverinjak.

Drugi su svoju decu
niz “vodu” pustili pa kako im bude,
I eto svi danas kažu,
“Baš oni izrastoše u ljude”.

Postaše vladari svetom
novac im ikona prava
sve ono zašta žive
posta im srebro i “slava”.

I moji od mene stvoriše “čoveka”
tu nema,… ma…svaka im čast,
ja imam na leđima breme
a drugi novac i vlast.

Sada zavidim Atlasu
njegovo breme je manje
previše tuđeg tereta nosim
tako bi menjao stanje.

Upitah starca jednog;
“Treba mi možda škola il’ zvanje!?”
Starac se mudro nasmeši i reče;
“Za tvoje stanje, krivo je vaspitanje”.

Milovan Petrović

Da li si noćas sanjala
i divne snove usnila
da li si svu noć nekoga
do jutra ranog ljubila.

Da li te zora izdala
kada je jutrom rudila
pesma te ptica dozvala
i iz sna probudila.

Da li su svi tvoji snovi
lepi ko zora rana
kad slavuj zapeva pesmu
kad budiš se nasmejana.

Da li sam u snu tvome
soko il’ gavran crn
ili sam možda samo
još jedan u šumi grm.

Možda me više ne sanjaš
možda ti drag nisam više
možda je daljina uspela
da me iz sna tvog izbriše.

Milovan Petrović