Аутор: Milovan Petrović

 

 

Možda je već sve rečeno o njoj
možda su sve pesme već napisane
ipak bih i ja napisao nešto
nadam se da ima gde da stane.

Ona je rosa u prolećnoj travi
pupoljak što lepotu cveta krije
ona je zvezda što noću sija
i bez nje nebo lepo nije.

Ona je ta zbog koje srce
često poželi slobodu svu
pa grudi postanu tesne i male
radost se rađa tuge umiru.

Ona je nežna i tako jaka
sve tako vešto skriva u sebi
svojim pogledom svakog razoruža
pa ko je taku voleo ne bi.

Njene su oči tako blage
ponekad tužna je priča njena
ipak će tugu vešto skriti
onaje jaka ona je ŽENA.

Ona je žena majka i drug
ne znate možda zadaću njenu
ona je ta što može sve
i samo ona brine o svemu.

Ona je majka svih nas na svetu
i bez nje ni nas ovde nema
zato sa pravom tvrdim pred svima
ona je ŽENA i planeta je njena.

Milovan Petrović

 

Pospane ulice, umorni perači;
“Noć je baš bila duga”
I beskućnik jedan što besciljno luta
na licu život i tuga.

Nekad je tako srećan bio
imao svoj mali dom,
a sada usamljen ulicom luta
živi u svetu svom.

Niko mu više ne želi prići
bar to je priča stara
bezkućnik kažu i propalica
a izgled samo vara.

Ne tako davno podiže kredit
sledio snove je svoje
gradiće kuću malu malenu
samo za njih dvoje.

Devojka njegova mlada i lepa
mnogi bi za nju sve dali
svakoga jutra prolazi baš tu
jer radi u pekari.

Bankar mu reče da renta je mala
i da je imao sreću
da bi u drugim bankama dobio
samo kamatu veću.

Lažu bankari kao i uvek
đavolja to je fela
kad kamata počne naglo da raste
tad kažu; “…ma ko ih tera”.

I tako bankar uze mu kuću
nemade kredit da vrati
zatim se desi nešto još gore
želite i to znati?

Prolazi bankar ulicom često
u novom Jaguaru
i tako u njoj poseti po nekad
malu pekaru staru.

Pogleda bankar kasirku mladu
“Moram je imati za sebe
ja jesam zaista ružan i star
al’ moja kola vrede”.

Ne Prođe dugo i mlada “dama”
posta bankaru žena
a naš beskućnik ulicom luta
kažu da sreće nema.

Često i sada ulicom prođe
mislite zbog mirisa hleba!?
Pekara njega na ljubav seća
ljubavi malo mu treba.

Milovan Petrović

Ostavljam ti pesmu srcem napisanu
na belom papiru svakom našem danu.
Ostavljam ti u njoj mladost, naše snove
a ja moram ići jer daljina zove.

Ova će ti pesma znam uvek pomoći
kad’ posumljaš da ti više neću doćii.
Kad ti crne noći postanu preduge
kad poželiš nestati zbog bola i tuge.

Tad znaj da te volim, da si ljubav moja
da me u snu miluje samo ruka tvoja.
Da sam stalno tužan, da za tobom patim
da živim za dan, kad ću da se vratim.

I znaj da mi ova daljina ne prija
jedino si sunce što za mene sija.
Zraci tućeg sunca, ogrejat’ me neće
u tvojim je ljubav, obećanje sreće.

Milovan Petrović

Poželeh dodir ti ruke
da isti osećaj traje
kad telom toplina krene
kad skriti ne mogu drhtaje.

Poželeh pogled ti strasni
očiju tvojih sneni
buru što stvore u trenu
vatru zapale u meni.

Poželeh trenutke sreće
sa tobom deliti samo
i da se vrate dani
za koje mi samo znamo.

Poželeh da zaborav nosi
osećaj od onog dana
kad suza skliznu ti niz lice
kad ode uplakana.

Poželeh… eh željo moja
i ti si tužna i sama
nestaše sve bure naše
ostaše vatre bez plama.

Poželeh plamičak jedan
na kratko da nam se vrati
vremena prošlo je mnogo
sada se broje sati.

Milovan Petrović
gmail;
milovpetrovic@gmail.com

Želim kartu za sutra
da li se kupiti može
želim mesto visoko gore
želim gledati iz lože.

Dosta mi pozorišta
dasaka i lažne slave
odavno znam da nas od gore
samo budalama prave.

Ne želim biti glumac
surova to je igra
kap smo u moru samo
još jedna u zidu cigla.

Nek oni od gore siđu
na daske što život znače
da vide da se na njima ne glumi
već da se zaista plače.

A kad se predstava završi
umesto smeha il’ suza
dobiće od mene; “Bravo”
Umesto lažnih aplauza.

Milovan Petrović

Noćas mi društvo treba
noćas mi trebaju braća
noćas se uz pesmu i vino
sećanje iz mladosti vraća.

Noćas mi pevajte pesmu
o jednoj ljubavi što prođe
noćas bih želeo nju
bar u pesmi da mi dođe.

Noćas mi društvo treba
dok lečim ljubavi rane
da sa mnom pije i peva
dok rujna zora ne svane.

Noćas baš nikog nema
ostajem tužan i sam
u pesmi doći mi neće
zoru ću čekati sam.

Noćas ću biti pijanac
ja nisam zadnji ni prvi
što pije zbog jedne žene
što još mu luta u krvi.

Milovan Petrović
Mejl;

milovpetrovic@gmail. com

Dok se noć spušta nad našim gradom
sedim na istom mestu
u starom parku na istoj klupi
zagledan u malu česmu.

Ta noć što lagano nad gradom pada
što nas podseća na vreme
i tama što poslednje sene skriva
skrivaše nekad tebe i mene.

I dok na klupi skriveni mrakom
sklupčani dvoje u jedno
pio sam nektar s’ tvojih usana
grlio telo ti čedno.

Česma nam mala nežno pevala
žuborom svoje vode
tad’ nismo znali da nas putevi
na druge strane vode.

Beše to davno, sećanja traju
ruka mi miluje tragove naše
početna slova našeg imena
što nekad davno na klupi ostaše.

Davno to beše, … ne dam te nikom
sećanja čuvam u sebi
borim se s’ tamom što lagano pada
kako te od mene sakrila ne bi.

Milovan Petrović

Stani vetre i ne duvaj tako
ne odnosi krik što mi se ote,
da ne čuje moja stara majka
kako mi je ovde moj živote.

Stani vetre neka zvuci zamru
nek tišina ubuduće vlada
i ne nosi jecaje poljima
u daljine sve do moga grada.

Stani vetre i odmori malo
nek iz tebe tuga se ne čuje
da mi stara majka još ne sazna
kako sin joj daleko tuguje.

Stani vetre i ne nosi dalje
onaj krik što tako mi se ote,
biće bolje kad se kući vratim,
zablistaće sutra od lepote.

Milovan Petrović

Još jedan dan prođe kraj mene
u prošlost ode i nigde traga
prošli su i mnogi dani drugi
sve je po starom moja draga.

Ništa se novo desilo nije
još uvek stojim negde sa strane,
zagledan u prazno, … u daljinu
ispraćam pogledom poslednje dane.

Prolaze dani tako kraj mene
i svaki svakom ko blizanci liče,
pobegao davno i dalje sa strane,
kao da nisam iz te priče.

Pa ipak nije baš sve tako,
ti čudni dani rade svoje,
stvaraju bore na mome licu,
i mojoj kosi menjaju boje.

I mada odavno ja sam po strani
zbunjeno zagledan u daljinu,
vreme me gazi, gužva i troši,
pa moram priznati gorku istinu;

Dani me ipak sa sobom vuku,
ja nisam imun, jer sam sa strane,
ipak je sat ugrađen u meni,
pa broji moga života dane.

Milovan Petrović

Sve mi je danas jasno
prijateljstvo naše bledi,
tako to biva uvek
kad sujeta između nas sedi.

I sve mi postaje smešno,
svaki postupak tvoj
ja nisam još jedan u nizu
običan redni broj.

Povrediti me ne možeš,
jer ja sam iznad tog
iskren zauvek ostaću,
a sudiće nam Bog.

Da li se pokaješ makar

kad pred tobom je moja slika

nadam se da znaš da u Raj odlaze

samo duše pravednika.

Milovan Petrović