Аутор: Milovan Petrović

Jecaji srca žene u noći
odavno ona je sama,
zamagljen pogled suzne su oči
oko nje po svuda tama.

Ne tako davno srećna je bila
volela noći je duge,
sada je tama guši i steže
umreti može od tuge.

Ljubav joj ode negde daleko
već dugo živi sama,
sećanja njena polako, lagano
prekriva starosti tama.

Slika je samo na njega seća,
prolaze sumorni dani,
žena i tuga u kući jednoj
i dalje žive sami.

Jednog će dana taj čovek doći,
kasno će biti za sve.
Žena ga više poznati neće
jer nije čovek sa slike.

Milovan Petrović

Pogovor o pesmi:

Pesmu sam napisao na osnovu istinitog događaja:

Sedamdesetih godina, igrom slučaja jedan Švedski mladi bračni par biva naprasno razdvojen. Naime jedna međunarodna humanitarna organizacija angažuje mladićevu kompaniju kako bi se priključila drugim kompanijama koje su već bile u Etiopiji i koje su tragale za tako neophodnom vodom.

Godine su prolazile, a mladić je premeštan sa jedne na drugu bušotinu.             Vremenom mu se gubi svaki trag, a njegova kompanija se posle nekoliko godina vraća u Švedsku, naravno bez njega. Njegova mlada žena ga i nasuprot najužasnijih priča o sudbini njenog voljenog i dalje čeka.

Godine prolaze, prolaze i decenije. Ženi je od voljenog ostala još samo slika, ali ga i dalje čeka. Čekajući tako završava u staračkom domu. Ona i njegova slika i takođe njena neizmerna ljubav prema voljenom čoveku koja je i dalje tera da ga čeka.          Senilnost polako uzima svoj danak, ali i dalje čuva njegovu sliku i čeka ga. Jednoga dana se na vratima staračkog doma pojavljuje starac koji kod osoblja doma traži upravo nju tvrdeći da je njen muž. Osoblje dovodi staricu koja na grudima grli staru sliku. Kada joj kazaše ko je on, ona ga pogleda, zatim pogleda sliku pa ponovo pridošlicu. Zatim staru sliku još čvršće privi na grudi i tiho reče; “Ne, to nije on” pa se lagano izgubi niz dugi hodnik.

Milovan Petrović

 

Gubiš se u tami sećanja mojih
vreme kao i uvek izbriše sve
sećam se samo očiju tvojih
sene prošlosti odnose te.

Gubiš se lagano u daljinu
ko magle jesenje uz obronke brega
i bela pahulja što nestaje lagano
na dlanu mome prolećnog snega.

Gubiš se, a ipak tu si u meni
ko rana što boli dok prošlost je soli
senka mi osta sećanje samo
sećam se jedino očiju tvojih.

Sećam se očiju, bol grudi steže
druga mi sećanja u maglu beže.

Milovan Petrović

 

Možda mi se samo
učinilo danas
da sam ti u masi
prepoznao lice.

Možda mi se samo
slika iz prošlosti
prikazala na tren
na kraju ulice.

Možda si se samo
malo prošetala
bezobrazno, drsko
kroz sećanja moja.

Možda si me na tren
vratila u prošlost
kako bi me zavela
opet kosa tvoja.

—————–

Možda…
…ali neka.
Ti znaš da te srce
još voli i čeka.

Milovan Petrović

Obećao mnoge stvari
sebi i drugima,
neke od njih ne ispunih
takva je sudbina.

Trudio se i borio
za svaku sitnicu,
često puta dosezao
bezdana ivicu.

I sve tako trudeći se
prolazilo vreme,
na sebe sam preuzeo
preveliko breme.

Sad kada se trgoh malo:
čemu obećanja?
Čovek može u životu
da voli i sanja.

Trudeći se eto tako
zaboravih sebe,
a trebao, istina je
jedino sam tebe.

Milovan Petrović

Duga noći hoćeš skoro proći
kada prođeš ti odnesi tminu,
rujna zoro hoćeš skoro doći
hoćeš li nam doneti vedrinu.

Zraci sunca dal’ će ogrejati
ove naše napaćene duše,
da li ćemo ikad moći reći:
“Ono loše, to bilo je juče”.

Da li će se oblaci razići
sunce dal’ će ponovo da sine,
svoje zrake da li će prosuti
po poljima moje domovine.

Milovan Petrović

 

Ne traži me u noćima
ne šapući moje ime
ja sam samo pesnik tuge
jer tužne su moje rime.

Ne poklanjaj srce svoje
čoveku što doći neće
jer ja lutam u snovima
tražeći bar malo sreće.

Ne čekaj me svakog dana
vozovi su davno stali
svoje karte prema sreći
odavno smo drugim dali.

Ne čekaj me jer to boli
donosim ti samo tugu
idi dalje ostavi me
pruži ruku kao drugu.

Ne nosi me u snovima
ostavi me neka patim
jer u bolu svom ću tebe
u svom stihu da pozlatim.

Milovan Petrović

Ne veruj u noći što poklonih tebi
i u moje laži tebi izrečene
jer ovo su dani kad bežim od sebe
i kad tvoje grudi jastuk su za mene.

Ne veruj ni pesmama mojim
one su priče za sebe
u njima prošlost je moja
i nisu pisane za tebe.

Ne veruj ni oku mome
kada te sneno gleda
sve je to navika stara
ja sam ti čovek od leda.

Ne veruj, ne veruj ništa
i ove priče su laži
srce se boji povreda novih
jer samo ljubav, ljubav traži.

Ne veruj, ne veruj meni
jer ja sam uplašen samo
suviše povreda nosim u sebi,
a samo želim da sanjamo.

Milovan Petrović

Kišne su jeseni naše
prošla su mnoga leta
dani su kraći i sivi
pa nas obuzme seta.

Sećanja naviru naglo
na naše prošle dane
vreme nas pregazi brzo
a molio sam ga da stane.

Sad žuto lišće svud je
opalo sa zelenih grana
jesenje nebo je tmurno
i svo je u szama.

I nebo plače za letom
tuguje i ono sa nama
proći će i ova jesen
sa jutrom u maglama.

Zatim će proći i zima
i njeni snegovi beli
proleće doći će rano
da nas ponovo veseli.

A leto ko svako leto
kada nam ponovo dođe
sunčano toplo i lepo
brzo će ko život da prođe.

Milovan Petrović

Poželeh da sam kamičak
negde na obali mora
pa da te onako bezobrazno bocnem
u nežna stopala tvoja.

Poželeh da sam stena
greben što viri iz mora
pa da se na njega nasučeš
kraj mene da budi te zora.

Poželeh da sam pena
na vrhu talasa tvoga
i da nas vetrovi nose daleko
iz ljudskog vidokruga.

Poželeh da sam ostrvo
na Tihom okeanu
i sve što želim imati na sebi
želim te imati samu.

Imam ja još mnogo želja.
Ma… ne treba baš biti proklet
kad mi se sve ove želje ostvare
ja ću te želeti opet.

Milovan Petrović

Molio sam ciganku gataru
da mi sreću pročita na dlanu
nasmeja se samo žena stara;
“Gatanje je sine samo šala.
Istina te povrediti neće,
sam si momče kovač svoje sreće.
Pred tobom je i čeka te tamo,
zašto želiš da je sad čitamo?
Samo pazi kad joj blizu priđeš
da je spaziš, da je ne obiđeš.
Pa po svetu da lutaš bez sreće,
druga sreća čekati te neće.
Kad je nađeš ti je onda pazi,
jer po sreći svojoj se ne gazi.
… Sada idi jer oboje znamo
da te sreća čeka negde tamo”.
Okretoh se napustih gataru
i pomislih, možda je u pravu.
Na svom putu ja pronađoh sreću,
koju nikad ostaviti neću.
Čuvaću je i voleti jako
jer pronaći sreću nije lako.

Milovan Petrović