Аутор: MarkoB

Zvala se, kunem se da se nekako zvala
Micala je svoje usne
Kao zvezda nemih filmova
Nešto je stalno pričala
Ne znam kako se zvala
Ljudi, svega mi bila je plava

Odakle je, ne znam
Nisam mogao čuti
Samo sam uhvatio njene oči u letu
Ona me je gledala
Pa kakva bi ja bio budala
Da mogu slušati, a oči
One sijaju, nisam mogao
Kad se tako lepo smeše

Čuo sam samo kad je rekla
Da voli Danijelu Stil
Da je sama
Nisam znao da li priča ili peva
Nisam znao svega mi
Bila je galama

Za mene spasonosna buka
Kakve sam tek ja gluposti pričao
Ništa o njeno lepoti
Nista o ljubavi
Samo o necemu desetom
Govorio sam o Hoseiniju
Kako mi je žao dece Avganistana
A baš sam se tresao
Kao na košavi grana

Tada sam osetio nešto na usnama
U tom polu mraku
Njen slatki prst mi kaze “Ćuti”
Oko mog struka
Njena tanka ruka
Sapnu mi kratko:” Dođi”

Napolju vec počinje zima
Hladno joj je, škrćuge zubima
Iskreno, jedino to sam čuo jasno
“ Molim te otprati me kući
Ne smem sama, već je kasno”.

Ljubav, to je anđeoski osećaj
Zato pamti, zato znaj

Kada si voljen to sveta je stvar
Kad voleti umeš od boga je dar

Sreća mi se polako iza ugla prikrada
Lagano isčezava crni svet samoće
Vise se ne pitam kako? Kada?
Znam da ona doci će

Uskoro voz na peron stiže
Jos samo neka pahulja da proveje
Ulični svirač pesmu da dovrši
I svićeš svoje ruke oko mene

Već čujem voz, osećam dolaziš još malo
Ali nikako da stigneš, cujem samo eho
Po peronu već sve je stalo
Znaš li da te čeka neko?

Stanica je prekrivena snegom, pusta
Ne predajem se samoći
Slusam vetar koji peronom luta
Sake su mi promrzle, vredi jer ona ce doci

Cekanje je uspeh, evo je ispred mene stoji
Daje mi osmeh svoj, pruza ruke
Srce moje lupa, dusa vidi onu koju voli
Ona mi prica, ne cujem nju, samo cudne zvuke

Nemoguće, ona opet odlazi, oprasta se
Poklanja mi osmeh dok crta srce kroz vazduh
Kako prave ljubavi mogu biti tužne
Od svega dalje živi samo san, javom zavlada muk

Za krvavu večeru namešta se sto
Postavlja se stoljnjak od prezira
Široki plitki tanjir od zlobe
Da se sebičnost u njega servira

I jedna čaša do vrha napunjena
Crvenim vinom od najgore laži
Čovek večeras ugađa sebi
Za njega ljudskost odavno ne važi

Na daskama sudbine svoje
On ostavlja jedino delo
Najlepše veliko ništa
I od prevara sašiveno odelo

Sad na lice stavlja poslednji osmeh
Dok sedi na stolici greha
Ovim njegov lik odlazi sa scene
Poslednji aplauz za grešnika

Da mi je život dosao u vremenima starim
Lakše bi  ga ziveo jer brz …
Bi bio srebrni mač kojim bi pravdu naslikao
Kad našao bih ljubav koju mi ne daju da zadržim

Stid me ne bi bilo, ni popova iz crkve
Tada se se odlazilo oficircski časno
U dvoboju, nakon bačene rukavice
Il potpuno poražen od sopstvene ruke

Da mi je život došao u vremenima starim
Lakše bi čuvao ljubav jer kratak…
Bi bio zakon da do mene dođe
Mačem hrabrim imao bih pravo da je odbranim

Ne bi me pratile horde pandura
Ruke su zbog lopovluka odlazile tada
Otimanja i silovanja, to je spadalo pod zakon
Nije onaj koji hoće ljubav da sačuva

Da mi je život došao u vremenima starim
Žalio bi  kroz pesme moje, jer bio bi kratak…
Život moj u odnosu na vekove koji dolaze
Razdvajajući moje već umrlo telo  od tvog koje volim

Mogao bih život tvoj nerodjeni da predosetim
Od glave do pete, svaki miris, svaku reč
Sitihovima kao mačem kroz vreme bih sekao
Da kroz ovu pesmu, svu moju hrabrost tebi posvetim

Duh dobre volje

Često gledam stenu
Koju šiba plavo more
Tamo gde ljudi nema, na ostrvu
Poverujem u duha dobre volje

Verujem u jednakost
Svih stvorenja na obali
Priroda nam nudi bliskost
Mi bezimo, ostajemo podeljeni i mali

Meni tada prokljuca krv crvene boje
Kidam svake predrasude lanac
Ostvaljam plasljive da zive bez volje
Ja hocu biti jednak, nikome stranac

Jer ja razumem jezik nemušti
Poznat mi je jezik onih koji vole
Verujem da svi treba da budemo isti
Svi jedanki pred duhom dobre volje

Zastao sam iznenada
Da razgledam oko sebe
Ovaj  čudni svet
“Zemljo moja
Koji li je slikar bojio tebe?”

Ti stvaraš najlepše slike
Najdivnije su tvoje boje
Zelena brda
Plave reke
Sve ti dobro stoje

I sve mi je to lepo, nedodirljivo
Onda sa osmehom
pogledam gore
Vidim sivo nebo, munje sevaju
Zakleo bih se,
kad pogledam malo bolje
Mogu videti više sile
kako se bore

I ne pomeram pogled
Cekam početak borbe, cekam kisu
Ona počinje da pada
Prvo slabo, pa sve jače
I na kraju izgleda
Kao suze na mom licu

Ko je jači, ne znam
Gledam boju plavu
Uzimam par kamenčića
Pravim žabice po reci
Pored koje stojim
Remetim kapljice kiše
Svaka kap kao kamen pada
Na savrsentvo plavog lica

Nebo se sada sasvim spustilo
Nestadoše sve boje
Sada naprežem pogled
Da vidim na obalu drugu
Uzalud sve je sivo
Ne mogu videti svet

Ipak se trudim
Sto duze gledam pričinjava mi se
Silueta sa velikom glavom
Ne, ne čekaj da pogledam bolje
Nije to prividjenje nije
To je devojka sa kisobranom

Bas kao u nekom filmu
Sve je nestvarno, iluzija
Pored svog tog sivila
Meni narandžasta boja
Tog najlepseg kišobrana
Kao letnje Sunce
Pravo u oči sija

Gledao sam u kisobran dugo
Samo da vidim ko ce duže
Ja da ga posmatram
Ili kisa da ga tuče
Ko je jači nebo ili reka?
Boja siva ili boja plava
Ma samo hocu da joj vidim lice
Čini mi se da stojećki spava

Nemoguće, ona leti
Trljam oči ne prihvatam
Više se ne pitam ko je
Već sta je ono
Više ništa ne shvatam

Kakav čudan san
Lud sam, oči me varaju
Štipam sebe da se probudim
Ne, ne mogu ja da poludim
Neću u ludačku košulju

„Stani, stani!“ prokleta kišo
Vikao sam ka nebu dugo
Odjednom se pojavi sunce
Za njim dođe duga
„ Ja sam svetitelj, nebo me sluša“
Pomislio sam naivno
Kao da je priroda
Posle kiša mogla doneti
Bilo šta drugo

Sve je gotovo,
Čudan osećaj je prošao
Nestala je boja najlepša
Samo kad bih znao
Gde je boja naranžasta?
Gde je lepa devojka?
Tada sam je video
Skupila je kišobran
I svojim putem otišla
Nije ona nikakva iluzija
Niti je letela
Već čovek kad voli
Lako maštu u stvarnost pretvara

Reči su moje nečujne
Samo mi oduzimaju dah
Ti ne znaš za njih
Za tebe su samo pepeo i prah

Kad bi samo umela čitati
Reči sto kazuju oči moje
Kad bi mogla osetiti
Koliko te one vole

A prokleti teški snovi
Daju mi samo tvoj lik
Gledati moram tebe koju volim
Al ostati nem, ostati tih

Ne mogu izdržati više
Na javi me od tebe dele
Ne daju mi da dodirnem kožu tvoju
Vec samo da osetim mirise njene

Kad bi samo mogla osetiti
Moje telo, kako tesko disem
Kako moja ruka drhti
Dok za tebe ovu pesmu pišem

Daje mi samo nadu kao zrno maka
Prokleta je pesma, koju pokreću snovi
Oni tužni, neostvareni
U kojima se ona koju nikad imati nećeš, zavoli

Onaj surovi, veličanstveni
Strah čovekov, strah najveći
Mač što prekida otkucaje srca
Iz košmara uzdiže na javu
Pred ogoljenom dušom stoji preteći

Jeziviji je od vrele vatre
Ljudi u Sunce ne bi smeli gledati
Pogleda milog i pogleda zveri
I kad je sunce na nebu
Mesec beli u punom sjaju
Ali ni jedan čovek
Pogled sa njega ne odvrati

Vidljiv je on na svakom koraku
Srebroljubcima i moćnim divesima
U svakom bisagu šupljem
Koji otače blaga što bogataš
Od nemoćnih mačem uzima

Strah je njihov veliki i jak
Boje se očiju njegovih zverskih
Što izjednačava sve ljude
One sa dušom a gole kože
I njih srca praznih i svilenih odela
Strah je njihov onaj
Da će ostati bez zlatnika mrskih

Siromašnim i nemoćnim hordama
Prikazuje se on na ranama
Na krvavim ožiljcima tela njihovih
Kad bič nepravde sutigne ih
Te svaki iz te horde ubogih
Mora dati i što ima i što nema

Strah je njihov veliki i jak
I oni se boje očiju zverskih
Što deli sve ljude
Na one sa mačevima crnim
I one što samo nadati se mogu
Strah je njihov onaj
Da proživeće vek
Pod rukama tlačitelja mrskih

Taj strah što progoni sve ljude
Vrlo se lako pobediti moze
U to sam siguran, to znam
Neka vas uvek vode reci
Latnjinjana starih
Dormit ailquando ius
moritur nunquam

Na oči mi san ne dolaziše
U vreloj letnjoj noći
Mesec zemlju spaljivaše
Nehte jutro doći

Tad se molih bogu
Da donese vetar i kišu hladnu
Da sklopiti oči mogu
Da nahranim dusu snovima gladnu

Molitve se moje uslišiše
Kad je kiša zapadala jako
Ruke ka prozoru poletoše
Ne bi li je tako

Da vidim jel hladna
Jel se moze piti
Je li barem vredna
Može li nesto od nje biti

U ove kasne sate
Da mi sklopi oči
Da se snovi vrate
Ove žarke noći

Ne trazim joj mnogo
Samo malo hladnoće
Da bi sanjati mogo
Sto mi duša hoće