Аутор: Ljiljana Tamburić

I BI LJUBAV…

… I bi ljubav…
Na ovoj se zvezdi hladnoj
punoj stenja i kamenja
sve promeni…
Za tren samo…
Zapraši se polen prahom
pustinja što davno sneva…
Zazeleneše se mesta
koja znamo i ne znamo…
Na nogama pčele vredne pronesoše vesti lepe,
sve noseći zrnca srece,
mirišući plavo cveće.
Raširi se ljubav svetom,
vetrovima što svud uđu
raznoseći radost ćutke,
što se kriju za planine
k’o da igraju se žmurke…
Na krilima ptice nose
poljupce ko pisma meka
I pevaju Odiseju
od čoveka, do čoveka…

I bi ljubav…

Leptiri se ljube nežno
prepušteni šarenilu,
samo jedan dan im dosta,
pa odlete u beznađe…
Svaka slatka, pa i gadna
životinja ljubav nađe,
da onjuši okot mladi,
nestrpljivo posle čeka…
Sve je ljubav što postoji,
sve što hoda i što gleda,
Sve ljubavlju zaliveno
ispod ovog plavog neba
Da se ljubav ne dogodi
šta bi bilo od čoveka…
Dal’ bi bio samo ratnik
koji mašta o slobodi
Il’ bi bio zli čarobnjak
što u tamu sve pretvara…
Dal’ bi čekali u sumrak
da se sunce ugljeniše
neizbežnim smakom sveta…
Dal’ bi trava zelenela…
Dal’ bi moglo da se sanja…
Šta bi bilo da nam ljubav
nije srca zaposela…
Pa nam ušla u sve pore,
u poglede, u dlanove…
U vita tela devojaka
za rađanja što su spremna…
U majčinske ruke meke gde majušno dete spava…

Al’ sva sreća…
Ljubav nam od Boga data…
Pa se promeni u trenu
sve što beše od kamena…
Zvezda ova postala je,
sjajna, plava, bajka lepa…
Što voljena od čoveka,
u svemiru zvezdanome
Živi ljubav, ko planeta…

Ljiljana Tamburić

Nedostojna

Ja sam samo bleda posestrima Sapfe
A ni senci njenoj ni malo ne sličim
Ona tamne puti, ja se svetlom dičim
Helenske me oči kao nju ne krase

Koracima sitnim njene stope gazim
Koje dugo u kamenu urezane stoje
Moji prsti njene kletve sad se boje
Da se ne zanesem stoga jako pazim

Zar vodilju zvezdu da naljutim mogu
Smelost moja drčna u pesmama besni
Vidici su moji, vidno, jako tesni
A nade već pružam prema samom Bogu

U san nek te vranac galopom donese
Dok ti bela haljina miluje mu sapi
Pa mi neku tajnu večnosti ti šapni
Da se moja pesma do neba vaznese

Da ti ovo tražim, znam, dostojna nisam
Obaspi me verom, povuci za kosu
Učenica ja sam u ovome času
Strofama se slabim nevešto hvalisam

Sapfe, zvezdo moja, primi me u krilo
Ili me, litici, onoj ti dovuci
Da me dole glođu razjareni vuci
Ako ne osećaš pesničko mi bilo.

Nikada ti nije manjkalo lepote
I muške i ženske nežnosti u stihu
Žudnje što prerastu u bestidnost tihu
I telesne čari što ih leta stope

Tvoje ime živi i večno će sjati
Moje, tek je žižak u požaru šumskom
Zaplakala sad bih nada tvojom humkom
Samo kad bih mogla Sapfe da te vratim…

Nedostojna sam te iako se trudim
Nisam čak ni prva što krade od tebe
Prepisujem, gvirim, uzvisujem sebe
Lopovski se onda publici ponudim.

Afroditu nemam da pišem joj himnu
I da od nje pomoć zatražim u jadu
Zato sad u tebe polažem ja nadu
Jer osetih jednom da mi glavom klimnu.

Ljiljana Tamburić

Za onog ko me nasmeje

Ako iko uspe da me nasmeje
Na njega će se sručiti blagoslov
Mojih namrštenih obrva
I mojih usana, sa kapima otrova…

Nije lako razvući u osmeh usne od čelika…
Ali ako nekada, neko, uspe da me nasmeje …
Neka to ne bude iz nekog razloga,
Nego onako… Iz talenta…
Iz njegovog umeća da usrećuje…
A ja ću mu svojim smehom
Rasparati nebo…
I prosuti mu u ruke dragulje zaboravljene na nekom oblaku…
Ja ću mu rascvetati sve kaktuse
Osušene i trnovite
Što ih vuče dok hoda
Kroz vremenske kapije…

Ako iko, ikada, uspe da me nasmeje,
Neka me smehom satre…
Da iznad mene duga prokaplje
I šarena kiša po meni padne,
Da mi se u očima
Zapale davno ugašene vatre…

Smejaću se vekovima
I posle života…
Jer neću živeti od čekanja…
I neću se plašiti izgubljenih
usputnih susretanja…
Prigrliću sve njegove strane
I njegove zakrpljene nade…
Njegove loše manire,
Njegove skrivene strahove…
Na sve ću pristati
Zato što on…
On zna da se smeje…
Široko…
Beskrajno iskreno…
Kao dete kad ugleda mleko…

Ako toj veštini i mene nauči…
Zahvalnost će biti moje drugo ime!

Ljiljana Tamburić

Glosa na stihove Slobodana Đurovića

RUŽA VAZDUHA

Otvorila si vazduha ružu
svojim promajnim kretom:
činodejstvo u kutu tmastom
slušam, uz rendisanje vrana;-
po meni, poput lijane pužu
ruke ti, pod belim smetom
dok sokolice pratim te, lastom,
pa makar postao ti hrana;-

***************************
Slobodan Đurović

KADA SE BESMRT SA MNOM ZAIGRA
( glosa)

Telo mi rušno, godina vrlih,
pritislo ledeno žezlo;
K’o avet lutam, angelska krila,
nikoć da letnu me svetom:
O Bože blagi, u trenu samo
crnilo svo je iščezlo,
OTVORILA SI VAZDUHA RUŽU
SVOJIM PROMAJNIM KRETOM;

U neverici bojažljiv treptim,
koloteč menja mi sled
jureć’ skončati poželeh, no mi
pred telom balastna brana
gledajuć’ nemo i ćuteć’, prstima,
lomim iz srca led,
ČINODEJSTVO U KUTU TMASTOM
SLUŠAM, UZ RENDISANJE VRANA.

Nemoć me stisla, a ja poželeh
da sam zeleno drvce
i da se besmrt sa mnom zaigra
vukuć’ me krasotnim svetom
krinovi bajni polen mi kaplju,
padajuć’ bodu mi trnce,
PO MENI, POPUT LIJANE PUŽU
RUKE TI, POD BELIM SMETOM.

Tvorac te hitnu pred oči moje
ko koplje, po srca sred,
pogibelj svoju smotrim i lomim se
k’o suva, crna grana,
prežaliv sebe, ničice padam
postavši rob, ubog i klet
DOK SOKOLICE, PRATIM TE, LASTOM, PA MAKAR POSTAO TI HRANA;

LJILJANA TAMBURIĆ

Nerv za sreću

Sipala sam sebi čašu crnog vina
Čaša čista, tanka,
Zrak sunca u njoj…
Gledam vino, nepci mirni
Bez reagovanja
Šta li drugi ljudi vide
U pojavi toj…

Ja popijem jednu čašu
Onda drugu…
Treću…
Ama… Ništa
Onda shvatim…
Nemam nerv za sreću!

Na zabavu neku odem
Obučem se lepo,
Našminkam se, namirišem
Kažu da sam lepa
Slušam masu kako peva
Smeju se, igraju
Ja u uglu samo sedim
Hladna kao stepa

Krenem refren da zapevam
reči mi ne kreću
Badava mi…
Idem kući…
Nemam nerv za sreću!

Letovanje isplaniram
I krenem na more
More toplo, pesak sitan,
A ja se snebivam…
Koža bela,
Vrućina mi
I ne znam da plivam…

Po vrelome pesku cupkam
Ljudi se okreću
Bez radosti talas gledam…
Nemam nerv za sreću!

Kako sebe da usrećim
Kad mi taj nerv fali
Ako imate ga viška
Dal bi mi ga dali…

Ljiljana Tamburić

Proviđenje

Negde… Na rubu stvarnosti, između sna i jave
Srete me neki mudrac, sede brade i glave
Pa se na štap podboči, a prstom ko da mi preti,
Reče nešto baš tiho, kroz zube, k’o da se sveti…

U meni krv se sledi jer k’o da mi misli čita,
Pomislih da je Svevišnji pa svetom tako skita,
Uči zanesenjake da se na pravi put vrate…
Šta je suština života da što ranije shvate…

A meni reče: ” Dete… Gde trčiš ispred sebe?
Pobeći neće ništa što rečeno je za tebe..
Predaj se poslu polako i ne radi u žurbi,
Mnogo će ljudi učenih i neukih da ti sudi.

Sve misliš, ovo je dobro, daj da ga pokažem svetu,
A svet je surovo stvaran, ne razume poetu…
Tvoje su reči maslačci što se razlete na vetru,
Vile koje se noću, na reci, po nekad sretnu,

Tvoje su misli zastave, praznične što se viju,
Stvarnost i mašta ti stalno, bitku prestiža biju…
Raširi krila, poleti, zagrli svetlost dana,
Tvoja će najbolja pesma da se napiše sama…”

Ljiljana Tamburić

Glosa na stihove Jovana Bundala

SONET O MENI

Na svet uvek isto gledam, iz zapećka svog života,
Toliko se toga zbilo, ne znam više ni da žalim,
Dok ja grebem po sećanju, svemir vreme tiho mota,
Junačim se sam pred sobom, sa
praznom se puškom hvalim…
*******
Jovan Bundalo

ISTINA U OGLEDALU
– glosa-

Kišni dan je, strehe kaplju, jesen lišće žuto slaže,
ptice mokre, kostreše se na šiljcima starog plota
neka tuga u prozoru, ja o sreći sebe lažem
na svet uvek isto gledam iz zapećka svog života…

Premotavam stare slike, i sve mislim davno beše,
neke mi se važne stvari sad učine tako malim,
sanjala sam i živela, godine mi san oteše,
toliko se toga zbilo ne znam više ni da žalim…

Uspavljujem sebe rano, da bi dani bili kraći,
al’ me mesec stalno budi, k’o prikaza idiota
prolaze mi noći budne, hoće duša mir pronaći,
dok ja grebem po sećanju, svemir vreme tiho mota…

Ne priznajem da je prošlost,
ostavila trag na meni,
ogledalo svu noć gledam, nasmejem se i budalim,
Isto čelo, ista usta, isti pogled večno sneni,
junačim se sam pred sobom, sa praznom se puškom hvalim…

Ljiljana Tamburić

Dok pada nebo

Svemira crnog k’o prvi bljesak
Kad se svet rodi samo u trenu,
Zaseniše me k’o dva safira
Pretvoriše me u slabu ženu…
Kad ih pogledam dan se otvori
I svi se Sveti na njemu jave,
Dah mi oduzmu, dušu obamru,
Te oči tvoje…
Anđeosko plave!

Nestane mi glasa, zaneme usne,
Vodopadi huče mi niz ramena
Ne mogu korak mali da pustim
Lebdim k’o bela, prozračna sena,
Dok pada nebo na kosu moju,
izleću lude ptice iz glave
Od nogu, slamke, staklene prave
Te oči tvoje…
Anđeosko plave!

Ne treba meni ništa od sveta
oblik što ima i što se vidi,
Hoću leptire da me ponesu
I da me bace na oštre hridi,
Da ih u srce svoje zaključam,
U modro more da se udave,
Svetlost i vazduh da mi daruju
Te oči tvoje…
Anđeosko plave!

Ljiljana Tamburić

Ti ne gledaš očima mojim

Ti ne vidiš… da kiša ne pada,
Nego se niz nit svilenu spušta,
Da kap njena, ubila ne bi
Nejakog mrava,
Što pod listom spava…

Ti ne čuješ…. da vetar ne duva,
Nego kroz lozu uspavanku peva
Da fijuk njegov, probudio ne bi
Umornog leptira
Što na cvetu sniva…

Ti ne osećaš… da sunce ne peče,
Nego se razliva da dane oboji
Da sivilo ne bi slučajno ubilo
Život nerođeni
Još neoplođeni…

Ti se ne smeješ… Ti se ne igraš
Ne pevaš, ne plešeš i ne maštaš,
Ne možeš videti očima mojim
Mesečev sjaj u bari…
i još nevidljivih stvari…

Ali bez tebe… Možda bih klonula
Ili bih u bezdan duboki pala…
Držiš pod ravno polugu života
Na mojoj varljivoj vagi…
Suprotnim tasom, dragi!

Ljiljana Tamburić