Gledam odrasle, pa im se čudim
od njih mogu samo da poludim.
Nemaju vremena, brige ih more,
bolesti stežu, sve im je gore.
Stalno se žure, svuda u trku,
najlepši trenutak pretvore u muku.
Zimu ne vole, a ni leto,
proleće, jesen, smeta im sve to.
Svadljivi često, smeju se malo,
do čega li im je samo stalo?
To što nas čuvaju, opterećenje,
već godinama traže bolje rešenje.
Dijagnoza njihova sasvim je jasna,
oblačna, kišna, k’o alarm glasna.
Ustajte deco celoga sveta,
pomozimo odraslima još ovog leta.
