Аутор: Jovica N. Djordjević

Lelek krotkih nebesa ne čuju,
pritisla tmina drevnih demona;
još uvek jadne duše nam truju,
zadahom raspalih faraona.

Satanske zveri nude nam guju,
duše nam smradom vekovnim gnječe;
i niko neće da satre oluju,
nevina krvca poljima teče.

Podigni glavu tlačeni rode,
da svete duše grehom ne blate;
učmali zadah nek sobom vode,
đavoljem grotlu neka se vrate.

Spasi nas Bože demonske bede,
nek svetom teku prozirne vode;
da pastir svoje stado povede,
stazom časti, pravde i slobode.

autor
Jovica. N. Đorđević

Ponoćne senke pred suncem beže,
bezumno hodam trnjakom gustim;
i dokle god mi pogled doseže,
nigde oaze koren da pustim.

Utvare noći svuda me prate,
još uvek strepi u meni dete;
tuđin me grli, zove me brate,
rođeni moji ni da se sete.

I sve me tišti, grebe u duši,
iščezle stope kako da pratim;
koren od jada da se ne suši,
rođenom selu ja da se vratim.

Da božja milost obasja veče,
nek vaskrsne opet žila svaka;
korenom mojim neka poteče,
presveta voda mojih predaka.

autor
Jovica N. Đorđević

Nariče bolno ranjena ptica,
kroz suze peva tužnu romansu;
ulicom brode senke bez lica,
hodaju nemo kao u transu.

Vode ih smelo nakaze ljudske,
bezbožne horde bez ideala;
lupaju grubo moralne pljuske,
rukama bestidnih generala.

Htede da rečju satre oluju,
od ambisa crnog da se vrate;
kako da ljudi bez lica čuju,
da vražje stope više ne prate.

Podigni Bože svoj presvetli glas,
nek blagost tvoja pute nam zlati;
da milost tvoja uvek prati nas,
ljudima bezgrešno lice vrati.

autor
Jovica N. Đorđević

U oku je tvome mesec osmeh skrio,
na dlanu mi pčela nežno gnezdo svila;
poverovah pčeli, naivan sam bio,
pod plaštom lepote žaoku je krila.

Lagala me lepo, reče da bi htela,
toplinom mog srca da ugreje krila;
oko mene vešto zlu je mrežu plela,
svojim slatkim medom me je prevarila.

Žaokom mi snažno iskasapi grudi,
otrovima teškim zatrova mi telo;
da se nikad dobro u me ne probudi,
da razum ne pamti šta je srce htelo.

Dok mi gusti korov humku obavija,
na maleni cvetak ti mi nežno sleti;
neka na tren oko opet ti zasija,
na predivni mesec da me pčelo seti.

autor
Jovica N. Đorđević

Još tražim zoru bez bola i jada,
gde jutro miluje lice kosaču;
presvetlu iskru gde rađa se nada,
mesto gde ikone nikad ne plaču.

Još uvek tražim svoj pupoljak sreće,
prolećnu kišu da okupa granje;
još uvek za oproštaj palim sveće,
tražeći od Boga pomilovanje.

Još uvek dušu ne želim da trujem,
da verujem ljud’ma svojski se trudim;
hoću čoveku ljubav da darujem,
da usnula srca svima probudim.

Još uvek mi pogled miluje svode,
u nadi da presvetli čuće se glas;
od anđela svetih što nebom brode,
pomozi nam Bože i pomiluj nas.

autor
Jovica N. Đorđević
09.09.2023g.

Ne pitaj druže koliko boli,
jauk nedužnih u grotlu greha;
čestiti ljudi hodaju goli,
u njima nema radosti, smeha.

Ne pitaj sad da l’ želim, da l’ mogu,
molitvom krunim poslednje dane;
dušu sam davno predao Bogu,
davno mi grešnom spoznao mane.

Telo mi grešno molitvom posti,
za mržnju prosta duša ne znade;
krvniku mome Bože oprosti,
za pakosti Bože što mi dade.

Kad odem druže upali sveću,
nek plamen sveti grotlo sagori;
u pesmi svojoj večno živeću,
da plamen pravde zanavek gori.

autor
Jovica N. Đorđević

Opet nam rode krvare rane,
sablasne senke nad svetom lete;
mržnjom se našom k’o hlebom hrane,
stan’te ljudi, probudi se svete.

Stan’te krezube đavolje kćeri,
neveste smrti, bluda i stida;
zalud vas krase crni biseri,
u duši pravda grca i rida.

Nek vapaj budnih nebo rastoči,
da anđela svetih čuje se glas;
usnulo stado otvori oči,
u Svevišnjem Bogu potraži spas.

Dok mrtvo telo krune oluje,
nek zadnji vapaj duše mi klete;
zagrmi glasno da nebo čuje,
stan’te ljudi, probudi se svete.

autor
Jovica N. Đorđević

Neka me satru, nek večno stradam,
neka mi dušu odnese smiraj;
životom skrhan pred tobom padam,
molim te Bože, nju mi ne diraj.

Dok joj lice od greha crveni,
usliši Bože želju poslednju;
grehove njene Ti pripiši meni,
samo te molim ne diraj mi nju.

Neka mi telo rastrgnu mravi,
zanavek grešne istrule kosti;
dušu mi kletu u lance stavi,
samo njoj Bože grehe oprosti.

Nisam ja Bože ni prosjak ni car,
sem nje ja nemam radosti druge;
tebi je Bože sad dajem na dar,
Ti mi je Bože čuvaj od tuge.

Bože sveti Ti zatvori vrata,
bezbožnima što se lažno mole;
prodali bi i rođenog brata,
oni srcem ne znaju da vole.

Sitne duše a porivi snažni,
u paklu se gorde zveri roje;
i sav život za njih tren je lažni,
jer u laži jedino postoje.

Da pevaju velika im želja,
gordost snažna a malena duša;
nigde brata, nigde prijatelja,
podle laži njihove da sluša.

Bože sveti nek im prosto bude,
gnjide male crni usud prati;
bezbožnima zveri će da sude,
po njima se ništa neće zvati.

Ko poseče jabuku u cvatu,
pa joj spali mlado rodno granje;
ko to zakla umiljato janje,
da naudi meni i mom bratu?
Ko poseče jabuku u cvatu?

Ko skrnavi mladost mome sinu,
pa mu krvcu mesto vina toči;
ko mu mržnjom to zatvara oči,
da ne gleda svoju dedovinu?
Ko skrnavi mladost mome sinu?

Ko mi žito ote iz ambara,
da nahrani mrskog osvajača;
ko se igra oštricom brijača,
pa mi mladi zabran poobara?
Ko mi žito ote iz ambara?

Satri zveri i đavolje sluge,
svetlost Tvoja nek nas Bože vodi;
da se ljud’ma nova nada rodi,
milošću nas oslobodi tuge.
Satri zveri i đavolje sluge.

autor
Jovica N. Đorđević