Добродошли!
Ima li išta od laži crnje,
napukle niti tanane časti;
zlobno pod noge bačeno trnje,
da nevinu dušu obesčasti.
Kolika mržnja srce rastoči,
da bude prazno, svo okameni;
kakav to otrov dušu natoči,
da mu se obraz ne zacrveni.
Da li mu zloba njedrima kulja,
ili je lice pod maskom krio;
da li je čovek postao hulja,
ili je zlotvor oduvek bio.
Molim te Bože ne diraj hulju,
pusti nek perjem tuđim se kiti;
neka pliva u vlastitom mulju,
on čovek nikad ne može biti.
autor
Jovica N. Đorđević.
Klonu glava međ’ umorne šake,
duša hrli Bogu da se preda;
da ne vidi bezbožne ludake,
da užase po svetu ne gleda.
Kako ludu krunišu za cara,
grubo sude poštenom čoveku;
kad lopovu daju brdo para,
izdajnici kliču na dočeku.
Slave svoje izgubljene bitke,
bombe šalju mesto ruže bele;
u krvave ruke meću britve,
da ljudima rane ne zacele.
Kad pahulje grobove orose,
ko biseri prospu se po cveću;
bele ruže neka meni nose,
jer se borih za pravdu i sreću.
autor
Jovica N. Đorđević
22 07.2023g.
Sedi starac skamenjen od bola,
duša mrtva a telo još živo;
tužnom kralju prosjačkog prestola,
zatvara se oko krmejljivo.
Hladne kiše mutne oči miju,
vetar seče iznemogle ruke;
crne noći tužnu priču kriju,
gorke patnje i sve teške muke.
Voleo je i voljen je bio,
živeo je sve što dvoje spaja:
srećno gnezdo sa ženom je svio,
al’ mu zvezda ostade bez sjaja.
Tuga satre sreću u povoju,
mutnom rekom sudba život vodi;
Bogu dade mladu dušu svoju,
tek što sina svome mužu rodi.
Deo srca nesta mu u trenu,
pola srca on za sina daje;
zbog izdaje sad mu oči venu,
muško čedo za njega ne haje.
Kad ga život lomi nemilice,
celim bićem on ka nebu hrli;
blagi osmeh zapljusnu mu lice,
jer će svoju ljubav da zagrli.
autor
Jovica N. Đorđević
15.07.2023g.
Sačekajte, aman stan’te ljudi,
gde nestade ono zrno časti;
ko devicu razvratniku nudi,
da prečistih dušu obesčasti.
Ko otima zemlju siromahu,
pa je meće međ’ tuđinske ruke;
čime satra sve u jednom dahu,
ne imao ništa osim muke.
Pogledajte zmije oko sveta,
vatru bljuju sve pred sobom ruše;
zbog nas samih sudba nam je kleta,
pa svo stado ostaje bez duše.
Što hrlite đavolovom blatu,
ne lomite drvo jabukovo;
ne dirajte grane koje cvatu,
sačuvajmo seme Avramovo.
autor
Jovica N. Đorđević
Ako je ikada sretneš druže,
posutu sjajem božje prašine;
stazom joj prospi latice ruže,
na njima će pisati moje ime.
Ako te mis’o prevari greškom,
nek reč pusta u trenu zanemi;
klimni joj glavom sa blagim smeškom,
moje joj ime ti ne pomeni.
Ako joj dušu prevari tuga,
i svetla iskra sklizne iz oka;
seti se patnje ranjenog druga,
koliko je rana mi duboka.
Tada joj reci da glasno čuje,
nek bljesne munja, nek udari grom;
sklonište od patnje i oluje,
sigurnost će naći u domu mom.
autor
Jovica N. Đorđević
01.07.2023g.
Oprosti Bože grešan sam bio,
gorko se kajem, uzalud postim;
dušu sam svoju mržnjom blatio,
nemoćan dušmanu da oprostim.
Pružih mu ruku iskrenog srca,
savest mi reče, daj čovek budi;
jednom rukom u potiljak puca,
drugom sablju zariva u grudi.
Mladoj lozi zatrovaše čokot,
ognjem tame dušman zemlju žari;
grožđe jede sad đavolji okot,
za vinograd niko i ne mari.
Bože sveti da l’ te nešto davi,
da l’ te duša sad tišti i mori;
što veliku grešku Ti napravi,
pa čoveka šestog dana stvori.
autor
Jovica N. Đorđević
24.06.2023g.
Ostani noćas, nikud ne idi,
pusti da čežnja nebo zarudi;
nek telo tvoje od strasti bridi,
pa sutra opet njegova budi.
Ostavi srcu još jednu ranu,
pusti da tiho čeznem u sebi;
ne ostavljaj suzu isplakanu,
znaš da to nikad podneo ne bi.
Haljinu cvetnu zorom obuci,
nek rosno jutro oči ti mije;
na licu novu čednost navuci,
kao da ništa ni bilo nije.
Pa njemu budi ljubav do veka,
nek vreme tiho ko reka teče;
ja ću iz prikrajka, iz daleka,
sanjati naše aprilsko veče.
autor
Jovica N. Đorđević
17.06.2023g.
Đavolja neman krvavih zuba,
demonskom vatrom sunce istopi;
zlurado svira ratnička truba,
da ljudskom krvlju zemlju natopi.
Pokošen pade u smiraj dana,
svetinje svoje nehte da preda;
prekriven krvlju od sedam rana,
ranjeni junak u nebo gleda.
I opet danas kao i juče,
odoru nebo o klin okači;
pa crni plašt na sebe navuče,
da svetu zemlju opet zamrači.
Utvare podle sakriše lice,
krvave oči svetle u mraku;
da uguše poj majušne ptice,
da salome procvalu granu svaku.
Seme dobrote zalud se sadi,
uzalud sunce hoće da sija;
korenom krhkim tama se sladi,
pa ne da izdanku da proklija.
Vetrovi rata ka zlu ga vuku
nema iskre da nebo zarudi;
iz tame klete krvavih ruku,
zlotvor mu sablju zari u grudi.
Šiljate stene prsti mu lome,
nadljudskom snagom kroz tamu hrli”;
da stigne rodu i domu svome,
najmilije svoje da zagrli.
Junačka krv niz stenu se sliva
životna rana dušu mu peče;
kao da hladni kamen umiva,
iz grudi krvavi potok teče.
Poslednjim dahom Boga zamoli,
nek sunce nebom opet zasija;
da brat brata opet zavoli,
da sveto seme zemljom proklija.
autor
Jovica N. Đorđević
Srdo moja što se na me ljutiš,
dok behare miju majske kiše;
da li znadeš ili samo slutiš,
da mi behar na tebe miriše.
Sevap htedoh tebi da učinim,
žarko sunce u kosu upletem;
pesmom tebi srce da opčinim,
od behara venčić da ti spletem.
Cvetnom rosom grudi da ti mijem,
duša tvoja s mojom večno diše;
međ’ bedrima čednost da ti pijem,
da te volim ja od svega više.
Kada zorom selim zamiriše,
sred behara sreću neću kriti;
i kad stanu tople majske kiše,
ti ćeš srdo večno moja biti.
autor
Jovica N. Đorđević
03.06.2023g.
Zanemela zvona Gračanice,
muk, tišina, ništa se ne čuje;
samo vapaj crne kukavice,
svetom zemljom bolno odjekuje.
Da l’ uzalud Bog nam ćilim dade,
vežen krvlju kosovskih junaka;
da li malo bar imade nade,
da ne gazi po njim čizma svaka.
Ornamenti mistično su pismo,
nikad nismo bili nepismeni;
govore nam šta smo, ko smo, či smo,
kraj njih stani, na to s’ opomeni.
Gaziše ga rulje svakojake,
zakrvljene brisali su ruke;
razpredaše niti mu nejake,
pokidane vrlom tkaču muke.
Gledam ćilim svud po neka rupa,
pa mi srce tuga pita često;
da li može tanana zakrpa,
da zaceli poderano mesto.
Sada ćilim traži novog tkača,
da se večno ko ikona zlati;
da ne bude kukavičjeg plača,
da Kosovo sred Srbije vrati.
autor
Jovica N. Đorđević
31.05.2023g.