Аутор: Jovica N. Djordjević

Što mi noćas čaša nedri muke,
kad mi dušu tako dobro znade;
svako veče ljubila mi ruke,
uz cigane i stare balade.

Što mi dušu ne miluje vino,
kad u njemu vidim slamku spasa;
što mi noćas kao more sinjo,
u mislima tebe zatalasa.

Pa mi mesec sklizne na dnu čaše,
ne da vinu da mi dušu greje;
sa dna čaše podrugljivo maše,
bolu mome grohotno se smeje.

Beži čašo neću da te pijem,
ti ne znadeš istinu mi pravu;
kada mogu tebe da razbijem,
i ljubav ću dati zaboravu.

autor
Jovica N. Đorđević

Škrguću zubi u krajnjoj tami,
đavolje čeljusti da nahrane;
da ljudi brode slepi i sami,
videlo božije da sahrane.

Suknu vatra iz grotla demona,
vražiji okot pohrli svetom;
da satre kule svetog Siona,
da svetu zemlju učine kletom.

Iz kamena milost božija kroči,
zasija svetlost iznad Siona;
zanavek ljud’ma otvori oči,
satra podmukli okot demona.

Milošću Isus srca nam hrani,
nad Sionskom gorom svetlost sinu;
od mračnih sila duše nam brani,
za večnu slavu Ocu i Sinu.

autor
Jovica N. Đorđević

Prokleta misao razum mi mori,
u predvorju svetog blagovališta;
može li sasvim srce da sagori,
da od ljubavi ne ostane ništa.

I ne čujem reči kojim mi sude,
blagodarno dižem dželatu čašu;
gledam u meni nekad drage ljude,
osmehom nazdravljam gnusnom muktašu.

Iskonski porivi savest mi vode,
do ljubavi više nije mi stalo;
hoću da letim nad poljem slobode,
jer duša mi nije ljudska ni malo.

I da li da tražim oprost od Boga,
što čemerom moja puni se čaša;
zbog večnog mi mira božanskoga,
pijem iz bokala gnusnog muktaša.

autor
Jovica N. Đorđević

Ne vikaj dode srce ne rani,
snaga mi gnjili k’o zrela kruška;
tiho zapevaj, mene me mani,
duša izmica , glava se ljuška.

Žalno mi srce bolno boluje,
vreme se arči, neče da stane;
k’o crna čuma snagu mi truje,
dušu mi more tri ljute rane.

Muči me mlogo prva mi rana,
trčanje niz Krs do rodno selo;
kude beše Bubina mejana,
kude mi je mladost ljubav srelo.

Druga me rana bolno sakati,
brzo zgrnu vindijaknu crnu;
kufer praz’n po ruće odlati,
doma se nikad više ne vrnu.

Džaba rećijom greove mijem,
treću mi ranu ni Bog ne prosti;
zbog nju ja žalan dode umirem,
sam po tuđinu ostavljam kosti.

Još jedan šugav novembarski dan,
pod mračnim nebom horizont bledi;
i svaki tren je sada apsurdan,
mukom iz duše dah mi se cedi.

Iz usta čopor snažno zavija,
krvari davna duboka rana;
još ukus kafe samo mi prija,
davi ukus jeftinog duvana.

Kroz prozor gledam sablasne lutke,
blede kopije davnašnjih ljudi;
apsurdnim svetom hodaju ćutke,
za korom hleba, ko im ponudi.

Traže davno izgubljeni svitak,
još uvek templare za sve krive;
sanjaju lažni sveti boljitak,
bez pluga da oru svoje njive.

I ovog dana svojski se trudim,
iskrene reči dušu mi stisle;
sve sablasne lutke da probudim,
da svojom glavom počnu da misle.

autor
Jovica N. Đorđević
18.11.2023g.

Sinoćke mi sanak dolete na grudi,
pa me kano dete pomiluva nežno;
slavuj tiho peva zoru da zarudi,
da pesmom ugreje novo jutro snežno.

Pa mi još u tami bolnu dušu mami,
kao cvetak pčelu mladu i veselu;
da mi srce ludo bez drage ne čami,
da uberem krušku lepu i dozrelu.

Što me laže sanak, što mi zapoveda,
da bolan otidem ja u njene dvore;
kada bolest pusta u meni se ne da,
da u zimske zore stanem pod prozore.

Zašto mori zašto sanak mi se smeje,
kada bolan ležim tri godine dana;
neko drugo sunce dragu sada greje,
drugome je ona davno darivanja.

autor
Jovica N. Đorđević

Šezdeset sveća trepere na torti,
zgaženi dukati od suvog zlata;
lagano prilazim nebeskoj porti,
sebičnom svetu da zatvorim vrata.

Nade mi istrebi bezdušnost ljudska,
zlom krvlju poprska nevinost moju;
i zalud mi beše želja nadljudska ,
kada zlo satre htenje u povoju.

Sad hoću da bistra bude mi glava,
kad stanem pred crnog đavoljeg gosta;
dok božje slike krvlju oslikava,
isturim grudi i kažem mu dosta.

Nek nebesku portu nebo otvori,
da prigrlim sunce, oblake sive;
dok anđeo sveti nežno mi zbori,
kako da poorem nebeske njive.

autor
Jovica N. Đorđević
04.11.2023g.

Kap po kap ne prestaje da pada,
jesenja kiša hladna i tužna;
nebo se duri, nestaje nada,
da kiša spere sećanja Tužna.

Sećam se tada mladi smo bili,
zalud zakletvu meni si dala;
da čuvaš gnezdo koje smo svili,
lagala si, nisi izdržala.

Bila si samo besna i kivna,
vetar slomi našoj ruži grane;
previše mlada, malo naivna,
pokloni njemu noći i dane.

I htedoh tada tačku da stavim,
još uvek bol mi dušu prožima;
još i sada naivan se pravim,
da te u meni još uvek ima.

Znam da vreme sećanja ne briše,
moje nebo nema sjajnu dugu;
nit prolećne Bogom dane kiše,
Neće moći da mi speru tugu.

Ne krivim te to je kazna moja,
da svoj život provodim u laži”;
sudbina je moja lažnog kroja,
samo ćuti, ništa mi ne kaži.

Za neverstvo neću da te pitam,
i što život moj je tužni geto;
iz tvog oka mogu da pročitam,
da ti samnom ništa nije lepo.

Kada kiša niz odluke krene,
kao mokro pokunjen stado;
lagala si al’ zašto si mene,
kad sve svoje samo tebi dado’.

autor
Jovica N. Đorđević

Okovan grehom osta bez glasa,
beskrajna patnja gnezdo je svila;
sad uzalud traži slamku spasa,
anđeo pali sprženih krila.

Sa lica gordog nestade sjaja,
mostovi spasa pred njim se ruše;
zanavek prognan iz božjeg raja,
svetom tumara proklete duše.

Sad traži svako nejako janje,
neznabožca koji mrakom brodi;
oštrim ga srpom ko žito žanje,
ka paklu dušu zauvek vodi.

Pevajte ljudi o božijoj slavi,
čistim srcem trebamo voleti;
nedajte da nam so obljutavi,
čime ćemo hranu posoliti.

Nek dobra dela svetle pred nama,
da mis’o bude iskrena, čista;
nek deca svetog oca Avrama,
zanavek slave Isusa Hrista.

autor
Jovica N. Đorđević

Hej sudbino, kurvo, izdajice,
što mi dobre karte ne podeli;
zašto mrsko pljuješ mi u lice,
kad na kocku stavljam život celi.

Zašto tugu u me osokoli,
satra sreću iz grešnih nedara;
pa udari gde najviše boli,
odra kožu sa nežnih rebara.

Što skrnaviš nabujalu mladost,
te zalomi cvetak u povoju;
što povredi jedinu mi radost,
belu ružu najmiliju moju.

Sa nebesa Bog nam ruke pruža,
milost sveta skinu teški jaram;
te zaceli jedina mi ruža,
verom sudbo i ja tebe varam.

autor
Jovica N. Đorđević