Аутор: Jovica N. Djordjević

Srećan rođendan.

Ponekad se silna magla spusti,
za trenutak na livade stane;
pa se valja kao oblak gusti,
kroz dolove i prečice znane.

Kao gorda razjarena žena,
kao laki sanak izgubljeni;
pesmo moja davno izgubljena,
još te čekam da se vratiš meni.

Još mi nedra za lepotom vape,
stope ljubim tamo gde si bila;
ja još tražim tvoje tajne sape,
da te nađem pesmo moja mila.

Još mi grana života zeleni,
maglu grlim kao da je žena;
još te čekam da se vratiš meni,
pesmo moja davno izgubljena.

autor
Jovica N. Đorđević
14.02.2024g.

Ne traži ljubav od mene Leno,
iskonska patnja dušu mi truje;
još uvek u meni sve je njeno,
molitve moje nebo ne čuje.

Ne traži ništa jer sve me boli,
pitanje teško dušu mi davi;
kako je mogla drugog da voli,
na našu ljubav tačku da stavi.

Osta mi Leno telo bez duše,
usahnu poslednje zrno sreće;
životne grane stablu se suše,
prolistati one nikad neće.

Ti idi Leno negde daleko,
nedaj da tuga moja te boli;
jer tebe već negde čeka neko,
ko hoće tebe samo da voli.

autor
Jovica N. Đorđević
10.02.2024g.

Dok kapljice kreću po Gospodnjoj njivi,
pomislih u trenu da kiše će sprati;
sećanje na tebe, trenutak dirljivi,
onda padne noć, prokleto dugi sati.

Dok se lenjo tama po mahali vuče,
bledi mesec senke ko bisere niže;
kao usud moju bolnu dušu muče,
jer svakom si senom meni korak bliže.

Iza svakog žbuna ti samo priviriš,
zalud te u vinu svako veče topim;
ti vaskrsneš načas samo da me kriviš,
da za tobom čeznem sve dok oči sklopim.

Kada nebom krene kišni oblak sivi,
i dok srce moje čežnjom sagoreva;
prospite mi telo po Gospodnjoj njivi,
da o tebi večno moja duša sneva.

autor
Jovica N. Đorđević
03.02.2024g.

Pojte mi pesmu verni drugari,
nek pusta tuga iz grudi štukne;
pojte mi tiho drugari stari,
da mi od muku srce ne pukne.

Pojte za vreme ubavo, milo,
ko zoru čistu raspuklu radost;
u naše selo kako je bilo,
pojte za našu minulu mladost.

Zapojte mi žalno, onoj moje,
nek pesma bolnu dušu miluje;
kako žetvarka u polje poje,
dok mi duša pri Boga putuje.

Pojte drugari sve pesme naše,
nek pesma vaša nebo zapali;
da srećom budu prepune čaše,
za mene niko nemoj da žali.

autor
Jovica N. Đorđević

Dođu tako dani kad prospe se duša,
pa postaneš svačiji a ne samo svoj;
kada razum srce neće da posluša,
kad od blaženog mira predeš nespokoj.

Dođe neko vreme kad pogled ti skriva,
crni oblak tuge pomrači ti sreću;
zalud tražiš humku gde ljubav počiva,
da za pokoj njenu ti zapališ sveću.

Dođu neki dani kad usahnu strasti,
kada mesto žene ti miluješ tugu;
i zalud se trudiš znaš da moraš pasti,
u beskrajnu crnu duboku jarugu.

Pa poželiš opet ceo svet da nosiš,
u bludnim noćima da utoliš glad;
zalud ljudskom snagom životu prkosiš,
i sve je za badava, nisi više mlad.

Kada mrak te mije a nadaš se zori,
u srcu zanavek čuvaš zrno sreće;
kada trulo telo sa dahom se bori,
znaš da novi dani više doći neće.

autor
Jovica N. Đorđević

Ko zaora njivu hrišćanskoga sveta,
pa u brazdu baci mrsko seme straha;
ko na blagdan sveti badnjak nam kleveta,
zrno oraha u ruci siromaha.
Ko zaora njivu hrišćanskoga sveta?

Što Josifu svetom vatru sada gase,
pa od Boga silom okreću nam glavu;
zar simboli pakla lica da nam krase,
da od straha tužni ne slavimo slavi,
Što Josifu svetom vatru sada gase?

Zar da dušman frulu na Božić nam svira,
krvavim rukama česnicu nam lomi;
da zamre svirka vitjelemskih pastira,
da se sveta vera kao staklo slomi.
Zar da dušman frulu na Božić nam svira?

Hvala tebi sveta blažena device,
ti prečista devo što nam Hrista rodi;
vitjelemsko stado vrati sa litice,
da se svo hrišćanstvo jarma oslobodi.
Hvala tebi sveta blažena device.

autor
Jovica N. Đorđević
06.01.2024g.

Tamo gde živalj za dah se bori,
gde šapat tiho umire, trune;
još sveti kamen tužno mrmori,
bezdušnog zlotvora kletvom kune.

Tamo gde stradalne teku rane,
gde ikone svete prah prekriva;
tamo gde zora nikad ne svane,
gde dušman nejač krvlju umiva.

Zašto nam Bože svetinje ruše,
zašto pred Tobom nismo svi čisti;
zar nisi svima utkao duše,
zar nisu ljudi pred Tobom isti.

Zagrmi Bože da ljudi znadu,
nek milosni šapat svetom odzvanja;
svakom čoveku probudi nadu,
da li se krsti ili se klanja.

autor
Jovica N. Đorđević

Milije je ljud’ma tamnovati,
na dnu gliba trulo gnezdo sviti;
iz mulja se bolnom radovati,
pred raspuklom zorom obraz kriti.

Još je slađe vojnu vojevati,
kada drugi zbog njih zalud gine;
da l’ se mogu još ljudima zvati,
kada nikog i ne zovu sine.

Pa me boli dušu im alavu,
tuđe bitke tako gordo slave;
pa od marve ja okrenem glavu,
da mi obraz čist ne okaljave.

Draže mi je samom samovati,
nek na pragu duša odrveni;
nego kaljav ljud’ma gazdovati,
da mi obraz zbog njih pocrveni.

autor
Jovica N. Đorđević
23.12.2023g.

Otvori oči tlačeni rode,
nek pogled satre dušmansko seme;
kreni stazom časti i slobode,
sa pleća skini preteško breme.

Nek vapaj krotkih nebo rastoči,
da božja svetlost raspori tamu;
životni krčag srećom natoči,
mladu nejač ne ostavi samu.

Plači Evropo, stidi se svete,
zar ljudi pravdu treba da prose;
što svetim nebom utvare lete,
pa majke crne marame nose.

Kad zračak nade ozari lica,
strgnuće teško đavolje breme,
poteći će suza radosnica,
zaliće novo čistije seme.

autor
Jovica N. Đorđević
16.12.2023g.