Аутор: Jovica N. Djordjević

Ako odem ne pitaj me gde ću
ne daj suzi da ti obraz kvasi
stegni srce poželi mi sreću
pusti ljubav neka se ugasi

Ako čuješ da mi dobro ide
moju sreću sa sobom podeli
nek me tvoje oči srećnog vide
mojoj sreći i ti se veseli

Ako čuješ da sam bolan pao
tugu moju sa sobom ne deli
pogrešne sam pute odabrao
nesrećan sam bio život celi

Kada jave da me nema više
rukom svojom ti upali sveću
neka plamen sećanje izbriše
na svu ljubav ina našu sreću.

autor
Jovica N. Đorđević
13.04.2024g.

Oprosti Bože, meni ne sudi
mesec joj osmeh u nedra skrio
utopih oči na njene grudi
buknu mi želja, grešan sam bio

I ništa mi ne bi od nje preče
ugledah sjajnu božansku vilu
kako joj greh sa usana teče
raskošne grudi, mekanu svilu

Htedoh da naspem u putir sveti
božansku rosu njenih bedara
nad njenim grud`ma zanavek bdeti
k`o verni sluga moćnog vladara

Prosu se rosa kad putir pade
o Bože sreće dal` negde ima
zalud mi snovi tvrđave grade
kada ih java grubo prožima.

autor
Jovica N. Đorđević

Kada tuga u me` vidi druga
pravo lice licemerno skrije
kao siva beživotna duga
oko duše crne pipke svije

Pa me grli kao mlada žena
što pohotne uzdahe mi budi
mlada žena još ne poljubljena
čeka da je privijem na grudi

Dok joj pijem slatki nektar slasno
milujem je skoro svako veče
kasno shvatih da je već prekasno
kroz vene mi crni otrov teče

Znaš li tugo da ja neću dugo
nemoj u me` svoje gdezdo sviti
nađi sebi utočište drugo
jer ćeš sa mnom i ti tužna biti.

autor
Jovica N. Đorđević
30.03.2024g.

Pritislo nebo sljezavih boja
otrov iz usta krvniku teče
zalud iznikne istina koja
zlotvor joj odmah koren saseče

Blati me alkos, kockar i ludak
uličar bezbožnik naduveni
ime mi kalja pohotni budak
da grehe svoje pripiše meni

Izrod u crnom mulju se valja
od besa cvili, stenje, jauče
hoće da lice moje okalja
đavoljem mulju da me privuče

Osvetli nebo Bože nek blista
zvezdama obasjaj ovo veče
da istina sveta, jedina, čista
zanavek našim srcima teče.

autor
Jovica N. Đorđević

Oslušni rode vreme je smrti
izdasmo Boga, zapalismo raj
kazaljka sata brže se vrti
vreme nam ističe, svetu je kraj

Fukara gnusna lati se mača
mrtvim morem jato riba plovi
zmije šište oko Zida plača
antihrist nas kao stoku lovi

Što đavolji porivi nas vode
zatrovasmo gde je zumbul cvao
gde će žene decu da nam rode
stan`te ljudi zar vam nije žao

Satri Bože svu oholost ljudsku
nek nam blagost kao cveće cveta
podari nam neku bolju ljusku
zdravo seme iz nje nek procveta.

autor
Jovica N. Đorđević
23.03.2024g.

Da su meni zvezde iz očiju njenih
mesto sunca njima krasio bih svode
leteli bi nebom srca pripijenih
zlatio bih staze što ka njoj me vode

Da je meni miris njene kose crne
zidao bih kule biserima belim
ljubio bih stope male nežne srne
hranio bih dušu poljupcima vrelim

Da su meni njene ruke oko vrata
da je nežno, toplo privijem na grudi
ljubio bih zvezdu svima iz inata
ne bih dao zori da nebo zarudi.

Da je samo sreće da se mene seti
sivo bi mi nebo svo prekrila duga
da mi nežno na dlan kao pčela sleti
ne bi u mom srcu carovala tuga

autor
Jovica N. Đorđević

Ko povadi mlađane bademe
pa ih sadi u peščane dine
zašto satra mlado rodno seme
iz obesti da ga želja mine

Bože mili šta to ljudi čine
krhka stabla iz crnice vade
pa ih sade u peščane dine
nova groblja od mladice grade

Što crninu tužne majke nose
suzom tope sirotinjsku proju
zar da hleba od bogatih prose
da nahrane gladnu nejač svoju

Kakvu omču nose oko vrata
što nestaše mlađani češeri
što ih šalju u vrtlog rata
zar da hrane gladna usta zveri

Bože sveti orosi nam dine
nek poteče bistra voda čista
pa da milost kao munja sine
da mladici svaka grana lista.

autor
Jovica N. Đorđević
09.03.2024g.

Mesec nebom zvezde sipa
crna tama tugu toči
setno grane njiše lipa
nestale su njene oči

I dok ponoć smiraj sprema
tužno sklapam oči snene
dal u cvetu od bagrema
utkane su oči njene

I sanak mi spokoj ne da
bolna pesma dušom krene
mračne misli mi ispreda
bolan sanjam oči njene

Što mi mesec ne pomaže
kada nebom gordo krene
zašto istinu ne kaže
gde da nađem oči njene.

autor
Jovica N. Đorđević

Na mestu gde veče presreće dan,
gde bolna java sa snom se bori;
pre no što duša utone u san,
čarobna vrata nebo otvori.

Pa poslušam srce šta bi htelo,
poznatim njivama duša hrli;
rukama milujem klasje zrelo,
pogledom rođeno mesto grlim.

Jutro mi sreću iz grudi uze,
zalud se sanak sa javom bori;
iz oka same krenuše suze,
čarobna vrata grubo zatvori.

Čarobne staze još uvek pratim,
pre no što oči utonu u san;
da opet ranjenu dušu vratim,
na mestu gde veče presreće dan.

autor
Jovica N. Đorđević
24.02.2024g.

Što me zvezda noćas laže,
dok u oku besne kiše;
što mi istinu ne kaže,
da ti moja nisi više.

Što gitara čudno svira,
zvukom topi bele zore;
pesmom moju dušu dira,
pa mi reže nove bore.

I oko me noćas laže,
na dnu čaše zvezda sija;
zvezdu pitam da mi kaže,
što me vino ne opija.

Pa se moje misli bore,
da l’ zbog tebe srce diše;
što me lažu bele zore,
kad ti moja nisi više.

autor
Jovica N. Đorđević