Аутор: Dušan Komazec

Приђи и нежно одагнај ми снове
у којим мамну опсену сам срео
у лику жене што бездушно зове
уздахом страсним, па сам заволео

поноћи блудне где тихује патња,
где с молбом немом усуду се клањам!
Где снови худи одјек су и пратња
несталих чежњи, па морам да сањам.

Приђи да чујем шапат нежних речи
с усана медних, као нектар сочних.
И не дај, да те нехај срца спречи,
јер поглед њених очију порочних

Одише пламом јесени, што нуди
опојни мирис младог виногорја,
где нема чежње, немира, ни студи?
Приђи и буди шапат праскозорја!

Приђи и буди нежна виолина
ил’ барем харфа милозвучних жица.
Опиј ми душу као буре вина.
Приђи и буди прва снохватица!

Залуд те тражим жено тајанствена,
јер пре но што ме сан блудни опхрва
утихнеш нагло, к’о суза из зена.
Можда си само ти опсена прва?

Рођени, ко вас слага кад рече
да иза вас је армија цела,
да браћа крећу с’ брда, из села?
Да Срби више неће да клече?

Падосте храбро, без трунке страха
на лађи која к’ увиру плови,
сви устрељени к’о голубови
од родословног пушчаног праха?

Цвеће и свеће над вечном раком,
опело тужно и чемерике,
мирис тамјана, обиље клике.
Само нас смрти окупе тако!

Само три дана за „оченаше”,
три дана туге за сузе лажне!
Да л’ с то вијоре мараме влажне,
или се беле заставе наше?

Ми нисмо браћа! Косово зове,
ал’ наше срце више не плами?
Ми пландујемо у полутами,
славимо туђе године нове?

А „они тамо” што мртве броје
обесправљени, тужни и клети,
што су „на Крсту”, сви разапети,
остају, неће да их се боје!

Србин је тамо где су му раке
ил’ збег је њему судбина худа?
Ил’ међу нама пребива „јуда”,
што мења душе за сребрњаке?

Само Бог и батина могу спасити Србију!

Поражени смо! Нисмо победили Себе!

Врата су чудна „справа”, лакше се отварају када си неко!

„Двери” су затвориле врата!

Судбину нам одређују слепи без штапа и они „на крају конца”!

Мајдан смо одавно ископали!

Српску земљу могу куповати и „ душмани”. Тапије ће одлучивати!

Господ нам је дао допуштење! Ми смо га проследили „њему”!

Услужни оглас: „мењамо табле за сребрњаке”!

Шта би ми без њега, много нас је задужио!

Господе, помози да не „одоцнимо”!

Кап к’о слап, суза се из очију прелива,
тајну вечне туге проноси.
Нестају уздаси, тишина ме целива.
Време ме са собом односи!

Моја су јутрења вапаји за сновима,
црња су од тамних облака.
Тихо си отишла, снове упокојила.
Још се чује одјек корака!

Премда су немири чежњом мене дојили,
био сам на прагу знамења.
Злослутна свитања снове су покојили.
Изгорех у мору „пламења„!

Откад си „нестала” небеса су плаветна
утихнула мирис пролећа.
Другујем с безнађем, јер тишина заветна
стално ме на тебе подсећа.

Иако други те сада срећну милује
знам да си ме силно волела!
Господу молим се , нека ти се смилује.
Волела си, а преболела?

Кап к’о слап, суза се из очију прелива,
тајну вечне туге проноси.
Нестају уздаси, тишина ме целива.
Време ме са собом односи!

Срби су, оружје за самоуништење!

А смејали смо се Јовану Рашковићу када је рекао:„Срби су луд народ„!

Е мој „Лазо”,да си жив одмах би нас усвојио!

Данас сам поносан на себе, јер јуче нисам добио ни пакет, ни два метра дрва!

На следећим изборима услов за гласање требао би да буде, положен тест интелигенције!

Кад вучићи порасту настрадају овце!
Настави са читањем “АФОРИЗМИ – Душан Комазец”

Знам за кога бих ставио „руку у ватру”, али ОН није на ничијој листи!

Порастао сам, не могу да се увлачим!

Најтеже је ићи „главом кроз зид”, али је и најпоштеније!

Мали огласи: „Издавамо Космет на неодређено време”!

Једино што посланици скупштине Србије читају су огласи, „Купујем Продајем”!

Лепа села лепо пропадају!

Српско правосуђе је независно! ( од народа)

Новинари ће смети да одговарају на „његова” питања!

Најстарији грађани могу да буду (с)покојни. Пензије су повећане 5,5 посто!

Још увек сам слободан! Смем да размишљам „својом” главом.

Прекрива зима обрис јесени сиве, суре,
јер мекан као душа тихо провејава снег.
Друмови болно јече због коња који јуре,
да пре сутона раног стигу на далеки брег.

Образи дачји пламте, јер хитре санке језде,
па им у оку блиста дрворед снежних јела.
Певају песме нежне, једно уз друго се гнезде
и траже у даљини обрис маленог села.

Испред њих црна сенка? К’о хрт за жељним пленом
одважно смешним трком проходи нестали пут
лајави авлијанер,који долином сненом
ниском растињу љуби одавно увели скут.

Кућерак сам у даљи! Пред њим моћан к’о земља
салашар стари маше, нуди им грлени смех.
Од туге да л’ је саздан, ил’ чудесног безвремља?
шта је самоћа вечна, да л’ благослов или грех?

Отац стамен к’о стена нежним погледом зари
чуперак, што испод капе изниче као цвет!
Док у немој даљини гаврани црни, стари
вију по суром небу , свој можда последњи љет?

Недалеко од села сумрак их нагло хвата.
Са првим дахом ветра мећава креће снежна.
Мајка бела од снега широм отвара врата,
испреже коње, љуби дечија лица нежна!

Уз одсјај петролејке, са шољом врућег млека,
крај старе, топле пећи тону у најлепши сан.
За њим пристиже други, бескрајан као река.
Јутром их буди нови, сунцем необљубљен дан!

Пред нама плавет неба далека, недосежна,
мирис тамјана као доносиоца „тајни”.
Звук звона литургијских буди сећања нежна
на време опроштајно, када бејасмо кајни.

Без апостолских јада и литургијских хтења
нисмо спознали Христа, „који по води ходи”?
Смрт се прославља овде, а не моћ Васкрсења!
Да л’ смо у лађи, којом ка спасењу се броди?

Наше су таме ушће тмини гушћој од мрака,
јер не „оваплотисмо” суштину постојања.
Осводили смо покој на вапај тужних рака,
на четрдесет дана братског саосећања.

Премда светиња наша к небу се горостаси
ту нисмо чести гости, а Славска су нам хтења?
Кажу да нисмо верни, икона зид нам краси.
Ми прослављамо Божић и време Васкрсења!

Где смо прикрили грехе? У неком мрклом мраку,
јер ту неприродност Господ нам није дао.
Непоимањем Духа души копамо раку.
Да л’ смо се покајали? Јабуку свак’ је брао!

Наше су чаме, таме неосенченог вида,
палате у којима свевидење се збива.
Наши су трнци дамар давно несталог стида,
страх од „ колевке” нове? Шта ли се „тамо” скрива?

Седимо безгласно за кафанским столом
нас двојица сами и предивна жена.
С чашом рујног вина, свак са својим болом
измамисмо сузу из најлепших зена.

Канула је тихо бокорећи тугу,
јер на мамној стази, што води до сунца,
два облака сива прекрише јој дугу.
У грудима њеним једно срце куца!

Отишла је тихо, ненадно, без речи.
Отишла је, куда? Да ли сама спава?
Тражимо, ал’ залуд. Ко може да спречи,
шапат нежног ветра кроз откосе трава?

Како је пронаћи кад су наше стазе
прекривене плаштом боемства и рима?
Док пролећа цветна њу немиром мазе,
у безгласју тужном нас све више има.

Молили смо стално ветрове даљина
да нам на трен њене разоткрију путе.
Залуд, јер нас стално обавија тмина.
Дах безнађа којем целивамо скуте.

За нашим асталом, у чекању дугом
тихујемо гордо, срце нам не плами.
Један другог више не зовемо другом.
Нас двојица сад смо обојица сами!

Зарудила јесен, преплићу се дани.
Бехарастим гласом виногради зборе,
док ми, просци туге с чежњом овенчани
мамимо свитање прохујале зоре.

Седимо безгласно за кафанским столом
нас двојица сами и њезина сена.
С чашом рујног вина, свак са својим болом
још мамимо, одјек давних успомена!

У српском парламенту, све „боје” су се претопиле у „дугу”!

Откада нисмо браћа мало смо се поГосподили!

Част се брани чојством!

Поштари су некада били „благовесници”, а сада нам доносе рачуне!

Једино на изборима мртви „проговарају”!

Откад они „столују” ми смо подељени! (са нулом)

Не би „они” издали, да нису погрешно схватили пророчанство, „сви Срби под једном шљивом!”

Јуче је имао „напад” нормалности, није много лагао!

На белом папиру црно нам се пише!

„Србија не сме стати”! (на путу ка провалији)