Добродошли!
Сабласти и сене свиле се у једно
клупко нераскидно ког целива вече
веловима тамним да прикрије чедно
Време изазова кад се уздах стече.
Грцајем убогих сиротињских зора,
гласом који мирис далеког Сибира
приносе бездушни ветрови са
гора
огласи се тада невидљива лира.
Сузом би просторе пригрлити страсно
блистаји у оку хтели ал’ дах ледни
застудио извор из ког се безгласно
просуше кликери, сјајни, непрегледни.
Поноћ се тихо спрема да снева
док ледне зиме одјеци јече.
Задрхта свећа што догорева?
На врата куца злослутно вече!
Духови злобе у поднебесју
заогрнути „немуштим” сјајем
прилазе с огњем, а не са речју?
Суде, не дају да овде трајем!
Никад им стопом погана нога
ступила није на земљу Свету,
ал’ покрет руке, без воље Бога
подари Србљу судбину клету!
Газиместанци, људи, а сене
одлазе тужни, са собом носе
икону, колевку, успомене.
Последње капи с’ божура росе.
Прашњав опанак са родне груде
што нуди стази незване госте
би само неми неставак худе
вековечности, па душе просте
ходочаствују до рајских врата.
Вапе и моле да им се суди
због Крсне Славе, срца од злата.
Због ране која бокори, руди!
Најтишом зором по светлу белом,
мрак разгоњених у дану блудном
извори вечност над тужним велом.
На путу „чудном” ил’ узалудном?
© Душан Комазец
Миришу године ратне
на сузе чемер и грех
Улице утихле блатне ,
понегде само смех
што људски није.
Љути северац бије,
долину прекрива снег.
У даљини се скрива
од хумки велики брег,
А туга свуда.
И где кренути, куда.
За сваким остаје траг.
Времена ова худа
са лица скидају благ,
осмех што зари.
Где су путеви стари
који ка извору воде?
Ћуте и тротоари,
само се мисли своде
на дане среће.
Прохуја зима, слеће
на лице пролећа дах.
Узалуд, време неће
однети притајен страх,
што душом хара.
Умро је „човек” на врх Голготе,
сред мора бурног усамљен брод,
што к’ себи мами кајне животе.
Живот свој даде за људски род!
Све грехе наше и ружне дане
окаја смерно „у зао час”,
Син Божји који пречасне ране
понуди Оцу за људски спас.
Два тужна дана без Богочовека,
безнађу нико не види крај.
Трећи дан душа пронађе лека,
Васкрсну Христос, у тами сјај!
Са дивних плажа и сребрних гора
маестрал тиху песму заподева.
Док ћарлија нежно уз обалу мора
већ уморно сунце спрема се да снева.
Пробуђени месец урања у море
док несташни галеб својим дугим криком
пркоси поносно тами што до зоре
огледало воде не допушта ником.
Усамљена птица суну у висине
веслајући храбро кроз облака пруће,
ал’ охолост њена не хтеде да мине,
узлете још више, право у беспуће.
Пламен нове зоре прекрива обалу
на коју је болна чемерност се свила.
Сам у хладу палми на пешчаном жалу
лежи рањен галеб поломљених крила.
посвећено Бранку Миљковићу
Стазе су моје одавно знане
по ветровима што стално њишу
суморне дане који кидишу
на бесанице бисером ткане.
Залуд ми приспели немир слути
занос. Он тихне с пренутом зором,
па сваког јутра са новом бором
приносим жртву дану, он ћути.
Тихо по гори где неста неба
газим, ал’ усуд што прође први
немире мами и нежно мрви
кораке које даљина вреба.
Лелуја ветар ту где ме стече
кроз грање небо чудесним ткањем.
Разбуди тугу са поимањем
да траг се пута сав не дорече.
Нисам те достојан погледати смерно
владичице наша што с престола гледаш
у дану у којем хоћеш да ме не даш
и волиш још више, нежно, неизмерно.
Док земаљски дани преплићу се, теку,
ми путници што смо овде само гости
у сопству безмерном и препуни злости
изворисмо греха непресушну реку.
А ти прашташ! Молиш свога сина Христа
не би ли нам и он опростити хтео,
да нам као месец кад васкрсне цео
у срцима пламен љубави заблиста.
Не могу ми ништа трубе Јерихона
док се смерно молим и нежно те гледам
и никоме нећу моћи да те не дам,
јер над нама бдијеш с’ неба и с’ икона.