Аутор: Dušan Komazec

На путу кроз живот сустигла ме туга!
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.
 
Хтео бих да плачем, нестале су сузе!
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.
 
Немирна се душа расплињује свуда!
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца, нити уздах зора.
  Настави са читањем “НЕМИРИ – Душан Комазец”

Свети Саво српско чедо
кренуо је путем Христа.
Где год крене, где застане,
све позлати, све заблиста.

Решио се Растко трона
и земаљске бедне славе.
Више воли јеку звона
него круну поврх главе.

Лечио је боне људе,
учио је српску децу
да нам царство вечно буде.
Хвала њему, хвала свецу.

На Врачару Синан паша
спали мошти Светог Саве
да утихне вера наша,
ал’ још јаче Срби славе.

Векови  су прохујали
у голготи српског рода,
ал’ моћници нису знали:
Светосавље је слобода!

Септембар летње дане
скратио, па к’ јесени хрли.
Краљица најлепших боја
чека зору да сване,
јер тежи да пригрли себи
природе радове ране.
 
Танана душа моја
препуна разних хтења
с’ мајком се природом стопи,
а јесен најбољи сликар,
сва надахнута и с’ жаром
ту исту природу мења.
 
Док ходим стазом детињства
све око мене трепери.
Румена боја листа
жели још дуго да траје,
па неће да одлепрша
у бескрај, ка земљи црној
са гране што живот јој даје.
 
Суза у оку блиста
од среће, не од туге,
јер волим, а не знам зашто
јесење ноћи дуге?
Можда због звездица сјајних
које ко’ свици у шуми
баш свако вече пламте
и желе заједно са мном
чаробну јесен да памте?

Настави са читањем “ЧАРОБНА ЈЕСЕН – Душан Комазец”

Куд год да кренем нечуј прекрива далеки јек
лелејске горе плачне и звона отужних звек,
јер снена тихне река, узалуд хитра жури.
Сустигла је равница, с’ неба облаци сури.

Где си кренула сама кад те даљина неће?
Сва окована ледом сневаш нежно пролеће,
жељна да опет будеш бисер планина нежних,
а не слеђена стаза равница неизбежних.

Е моја худа реко залуд си снове снила
да си лепота света ил’ “Нагоркиња вила”,
која крилима моћним прелеће суре стазе
док те ветрови чежње уздахом нежним мазе.

Свака кап бистре воде у ствари твоја није!
Тамо далеко, ушће немих  чежњи се крије.
У њему руди вечност! Ко задњи трептај дана
нестајеш сваким треном у царству океана.

Настави са читањем “РЕКА – Душан Комазец”

Ево ме! Пристигох Бог зна с’ којих страна
огрезо у болу због вечитих буна,
душе што завапи због немилих рана
и због чаше жучи што стално је пуна.
 
Шапатом ме сени прошлости што зари
Призивају снима недозрелим, који
у ноћима мамним, кад бдију сањари
обгрле ме тугом што се стално роји.

 
Недоречен мамим бесмисли из главе
и сутоне душе где бокоре ћутње,
па између немих речи кад се јаве
проналазим, само тишине и слутње.
Настави са читањем “НЕСТАШНИ ЛАХОР – Душан Комазец”

Чије су оно вране над нашом њивом брате
које васцелог дана краду твој безмерни труд?
„Да л’ су те црне сенке у стопу што нас прате
предзнаци нових зала и тужних обзорја руд”?
 
Од њих се не види небо нит’ сунца најлепшег плам.
Минуо пој је птица, веселих воћњака руј.
Тишина свуд’ је ледна као да ближи се крај,
само долином сетном ветра се пролама хуј?

Сваком сузом из ока што пече као пламен
призиваш дах олује за поља жедна кише,
а небо немо ћути, тврдо ко’ мрамор камен?
Са поветарцем туге поток ти с’ лица брише.

Рођени крви моја, живиш ван времена злог,
не знаш зашто нас стално обзорја тужна плаше?
Ово је опомена, Вишњи нас кажњава Бог,
јер вране изнад њива, све су то сенке наше!

Запљускује хриди разјарено море.
Удаљена лађа сред пучине, сама
чека смирај ноћи и зачетак зоре.
Узалуд, јер светлост не допушта тама.

Врх таласа моћног сручи се ко’ ала
на галију с’ које одјекују крици
моћника, којим је снага понестала,
а одувек беху охоли силници?

Галиоти “бедни” саздани од моћи
корбача” што снажне ишара им груди
ломе крхка весла усред бурне ноћи
са исконском жељом да постану људи!

Пуцају синџири окови и ланци
са мишица оних који досад беху
жртве богохулних, који као странци
злочин прославише у крви и греху.

Док галија тоне у безмерну воду
запевало робље песму завичајну.
У дубини плавој стекоше слободу.
Само сиње море зна њихову тајну!

(C) Душан Комазец

У повечерје снено данак се поколеба
пред невидима који призваше ветрова пој.
Због лета којим хтедох винути се до неба,
ношен дахом олује осећам да губим бој.
 
Погледам горе, видим анђели ми се смеше
с’ висина неких снежних заогрнутих брђем.
Сузом облака нежних уплаканог ме теше
и призивају себи с’ бескрајним милосрђем.
 
Утеха поста очај. Нисам пристао тужан
на све само да румен срце опет наслути.
Горе не могу, јер сам овде остао дужан
стази којој се нуде бисери непросути.
 
Ветрови таме ноћне крила ми крхка ломе
тренутком којим мине залудно започет лет.
Дрхтим ко’ врба нежна на стази бола док ме
канџијом чежње дуге бичује нестали свет.

Настави са читањем “НЕСТАЛИ СВЕТ – Душан Комазец”

Поноћи без речи, дани без видика.
Ко може да спречи немир који лута
кад у свакој сени обрис драгог лика
нестаје и бежи од светла крај пута?

Молитвом подиже полен са даљина,
разбуђује задње чежње на умору.
Похита ненадно тамо где је тмина
да му повод буде буђења у зору.

Трепере још снене, расплинуте росе.
Упијају мирис земље влажне, црне
док благим додиром расплетене косе
милују га нежно.Ноћ бескрајна трне.

Запаљена искра ко’ латица цвета
у очима сненим, па још једна нова.
Дан им прохујао са мирисом лета
на крилима јужних, пијаних ветрова.

Стигла позна јесен, ромињају кише.
Данак мамном лету суро време узе.
Најлепше стихове хтела би да пише.
На папиру, само девојачке сузе!

(C) Душан Комазец

Освиће зора небески чиста,
на све стране равнице грај.
Душа сељачка к’о бисер блиста.
Долину снену прекрива сјај.
 
Сунашце летње ливади родној
отима прву јутарњу росу.
Тихо се шири по земљи плодној,
загрева шуму златокосу.
 
Шушти тишина, и багремари
из којих предивних птица пој
прекрили рушеван салаш стари
док небо злати пчелица рој.
 
Трепетом тихим долина плодна
обљуби прашњав, раздраган пут.
Мучи се коса, година родна,
полеже  откос злаћан и жут
 
Почело тихо вече да руди.
Косаца орних песма се чује.
Док роса капље с’ њихових груди
мирис равнице одјекује!
 
Настави са читањем “МИРИС РАВНИЦЕ – Душан Комазец”