Аутор: Dušan Komazec

Бруји тишина, умукле речи,
а ја ко’ слепац обневидио,
растачем тугу док болно јечи
чемер, у душу који се свио.
 
Убог је поглед, на лицу боре,
траг блуда чије вечите пратње
рад’ тебе беху пијане зоре
које догнаше немир и патње.
 
Пристижу снови бројни и пусти.
У глави кошмар, мисли се роје.
Бежим, ал’ залуд, са неба густи
облаци тугом стално ме доје.
 
Тад хитам недраг себи и роду
који ме прокле вечитом клетвом
у далек нечуј где ту слободу
сматраћу својом најбољом жетвом.
 
Снег веје, ледне пристижу зиме.
Душа би хтела варљиве очи.
Усне би хтеле најлепше име.
Клецава нога неће да крочи.

Настави са читањем “НЕЧУЈ – Душан Комазец”

Тамо где вода извире сама
најлепши жубор реке се чује.
Обалу снену прекрива тама,
хук прошлих дана одјекује.
 
Уснуле врбе скривају тајну
младости бурне коју су боли
танане душе те ноћи сјајне
стегли, па не сме више да воли.
 
Свиле се гране, таласе љубе,
знају да виде се последњи пут.
Ко’ чежња твоја они се губе
док лишћу милују увели скут.
  Настави са читањем “БИСЕРНИ ОБЛАК – Душан Комазец”

Долино детињства чедног
да ли још увек блисташ
оним чаробним сјајем
сунца руменог, медног
када на починак креће?
 
Однео је вихор страсти
далеко од родног краја
душу нежну која сања
титрај листа, бокор жита,
дах несталог завичаја.
 
Овде шума, тамо њиве.
Овде река, тамо класје,
па сећања кад оживе,
разиграју успомене,
зажубори тад безгласје.
 
Волео бих да пролеће
кад заблиста старим сјајем
распе своје зраке чисте
на гору што овде блиста,
обгрли ме завичајем.
 
Долино детињства чедног
зашто баш пролећа сваког
цветне кад заруде зоре
из ока благог и сетног
заискри бисерно море?
  Настави са читањем “ДОЛИНА ДЕТИЊСТВА – Душан Комазец”

Као одјек туге зајецаше звона
док у оку сетном трептај сузе једне
ко сироче саме, би једина спона
између прошлости и вечности ледне.

Зарудише звуци несталом осмеху
и дубоку стазу засекоше с криком
лицу, што запрети раздраганом плеху
да опело такво никад више ником.

Вапај хумне земље болу није раван
звери што у мени риком зору руди,
па уплатних покров неспокоја чаман
ходочашћем снима, да дан не разбудим.

Замуче занавек дах животне моћи
тренутком кад бисер непребола кану.
У извор се твори што ври у самоћи,
да с’ жубором хрли сваком новом дану.

Настави са читањем “ЖУБОР – Душан Комазец”

Разбудила зору, па мирисе носи
појутарја сненог и немих конака
та злослутна киша што ромиња, роси.
Призвала је одјек несталих корака.
 
Из капљице једне суза немог бола
отргла се крадом том облаку суром.
Девичански чиста дели се на пола.
Један јој се део разноси са буром.
 
Другу половину мени нуди нежно
да с кондиром вина црног, испијеног,
у времену неком леденом и снежном
разбуђујем чежњу због одласка њеног.
 
Не могу и и нећу, јер утрену једном
кад је сенка туге над нас се надвила
у нехату твоме ил’ заносу чедном
твоја су се мека раширила крила.
 
Знам, никада више чежња која неста
обгрлит’ нас неће мирисом што мами,
јер се давно наша изгубила цеста.
Сад смо пролазници случајни у тами.

Настави са читањем “СЛУЧАЈНИ ПРОЛАЗНИЦИ – Душан Комазец”

Пут ружама посут нестао у блату.
Обрастао трњем, некада у злату.
Сад у обрисима и нема га, где је?
Не да се пронаћи, прах веје ли веје.

Некада јунаци, а сад безоблични
духови прошлости и нимало вични
даху ветра новог ког будућност иште.
Од сећања њима оста пепелиште?

Небеска калдрма није више златна.
Прошетати нећеш, јер је бесповратна
улица ком ходе слободе весници.
Одавно је нису походили свици.

Још само хук река успомене давне
на предаке буди, јер су славне
синови најбољи у небеском пламу!
Никога сада нема да разгрне таму?

Док дух Православља са истока руди
отвара се небо, сву природу буди.
Пренуше се реке, брда и долине,
разбудише спокој царице тишине.

Кроз облаке снене заискриле звезде,
на коњима силним архангели језде…
И док плам небесни у очима блиста
Херувимска песма зари срца чиста.

Заруђена поноћ чежњом затрепери,
српски народ моли огрезо у вери
да благодат с’ неба на њега се спусти.
Сред молитве смерне глас нежни изусти:

„Хвала теби Оче, хвала Неимару
на предивној ноћи и најлепшем дару.
Хвала теби што си на земљи , у води…
Прослављамо Божић, кад Христос се роди!”

„Захвални смо теби Богомајко Света
на рођењу Христа, небеског детета,
што душама грешним пронашла си лека.
„Ми сада у Богу славимо човека!”

У небеском пламу месечине сјајне
заискрио занос љубави бескрајне.
Заблистале звезде у злаћаном руху.
Слава Оцу, Сину и Светоме Духу!

(C) Душан Комазец

Сањар у мени додирну душу звери
противљен дану у коме неста снова
У безнадежју маших се туђих двери.
Камење поста срцу постеља нова.
 
Крикнем лепоту тек заруђених рана.
ал’ вапај неће тишине трен да буди
и тад’ безнађе гаврану црних врана
подари разлог да самом себи суди.
 
Спутаног стидом мене је грубо такла
срдита рука бола с’ којим се део
бисера ока, сјајног као од стакла
расуо стазом којом уминух цео.
 
Кажњавам злочин пределом тужног срца,
ја, неми сужањ који понекад крикне
гласом самоће ледне, јер нема сунца
и како после свега бољи да никнем?

(C) Душан Комазец

Извири прозиром у жуборно срце
обгрљено што је можда велом туге
или враголијом призови врхунце
нетакнутог трена тек рођене дуге.
 
Уснуо повени у повоју сету
што би неспокоју двери да отвори.
С’ њим да одлепрша у немирном лету
несаници да је из бола извори.
 
Бестрагијом повиј тек зачете слутње
и не слушај тада сат на зиду клатни,
јер сваки откуцај мирише на ћутње
и тренутак хујни, зовом неповратни.

Настави са читањем “ТРЕН- Душан Комазец”

Пролеће наше под ноге бацила си
и моје срце као парче стакла
што се у бисере расу, ал’ ниси
срећу нашла, јер твоје није такла
ни туга, ни ведрог дана обриси.

(C) Душан Комазец