Аутор: DjordjeG

До касно у ноћ ја мислим о теби,
па чак и онда када ти лепе снове сањаш,
кад си на неком другом,бољем месту,
када о мени не размишљаш,
а ја мислим само о теби,
а ја ћу све до зоре о теби мислити,
и маштати како би могла само да ме волиш,
јер јутарње сунце ја несмем дочекати,
бар не,док сам без тебе,
зато је сада,ноћ мој пријатељ,
јер ми дозвољава да те макар у мислима,
у свом тужном свету имам као праву љубав,
љубав,која ме одржава у животу,
љубав,која ми даје снаге,
да преболим јутро без тебе,
да издржим самоћу дугога дана,
и да дочекам тренутак,
када ћеш ући у живот мој,
јер си у срце моје,већ ушла,
али уђи вечерас и у снове моје,
тамо те чекам,да ти кажем волим те,
да заиграмо романтични плес под звездама,
да се шетамо на обали мора,
и дочекамо залазак сунца,
волим те принцезо моја,
јер ако у стварности заједно не можемо бити,
буди сад уз мене,јер брзо ће зора.

У тамној просторији,
на дну црног замка,
куца јако срце,
незнаног јунака.

Јунак прави беше,
сваке тешке ноћи,
а Србија не зна,
ни да он постоји.

Упамти ме Србијо,
упамти ме мајко,
даћу живот свој,
за Косово равно.

Помози нам сада,
пресветли Боже,
нека се бар једном,
сви срби сложе.

С’вером у Бога,
за отаџбину и краља,
српство је привилегија,
а не само шала.

Беше снежна олуја,
једне ноћи хладне,
снег је вејао дуж долине целе,
а у тој долини кућица бела,
бела сва од снега,
а по изгледу рекло би се,
као да у њој нимало живота нема,
један лепи камин,
а у њему ватра,
грејао је кућицу топло са свих страна,
у удобном кревету близу камина,
лежала је девојка прелепога лица,
румених образа и очију плавих,
толико је лепа,као анђео да спава,
све ово беше савршена слика,
у овој хладној ноћи,
зимска чаролија која никад несме проћи.

OН

Да л’ је љубав илузија,
па те зато немам,
ил’ је живот стварно суров,
па ми шансу никад неда,
волети те хоћу,обећавам ти часно,
ал’ ти то не желиш,
јер мрзиш ме сад јако,
и никад знати нећеш,
ко те воли,ко те жели,
и ко би за тебе дао и живот свој цели,
без тебе сам нико,изгубљен и сам,
понекад и мртав,стално се борим,
увек се надам,
ал’ на крају горим.

ОНА

Он ми је увек био у срцу и души,
без њега поред мене,
живот ми се сада руши,
хеј судбино мораш сада стати,
један поклон желим му сад дати,
љубави моја,прелепи мој,
срце своје сада теби дајем,
дајем ти и пољубац који ће до вечности да траје,
никад тебе мрзела нисам,
али сам твоја одувек била,
као у некој срећној бајци,
ја сам твоја добра вила,
а ти мој принц на коњу белом,
белом као и ружа коју ти сад за срећу дајем,
јер вољени мој,теби сада ово кажем,
наша љубав никад не може да стане.

Оживела си срце моје,
још давно,оних дана,
као да је било јуче,
кад ти мени пољубац дајеш,
а ја теби миришљаве руже,
и кад ми осмех на тужном лицу мамиш,
и улепшаваш све моје досадне минуте,
волела си кад певамо ону нашу песму,
на обали мора,уз чашу доброг вина,
плесали смо уз њу дуго,
док нас је обузимала љубавна тишина,
на небу месец пун,
а наше море од љубави узбуркано,
пољубих је нежно и узех за руку,
рекох јој волим те,
ти си она права,
удај се за мене,
буди моја драга,
узвративши ми пољубац,
загрли ме снажно,
и кроз сузе сада рече,
волећу те увек јако,
јер ти си онај прави,
коме руку сад дајем,
удајем се за најбољег,
само за тебе,волим те,
мој сан је остварен.

Ја волех само једну,
она ми је била све,
била је моја,
а ја само њен,
да л’ је то судибина,
или можда само варка,
волећу је до мог задњег даха,
љубав је чудна,
промени те скроз,
јер она је карта за последњи воз,
и доста је сада ове баладе,
волим те много,
пред свима с’поносом то желим да кажем,
буди уз мене,увек волећу те,
буди и у сновима,јер увек сањаћу те,
буди у мом срцу,увек пољубићу те,
јер колико те волим,мало је речи,
даћу ти љубав,
јер љубав ће ти увек све најбоље рећи.

Погледај у моје очи,
и реци да ме мрзиш,
тако,спасићеш ме,
веруј ми,од бола у души,
изгледа да узалуд,
ја своје срце дајем,
а само дубље упадам,
у веома болно стање,
мање ме боли,
када се надам,
да љубав према теби,
није само варка,
већ да и ти мене,
веома много волиш,
једном бар пољубиш ме,
а не да пустиш да изгорим.

Чак и увој летњој ноћи,
у загрљај мој,
ти ћеш опет доћи,
ја те волим,
ја ти срце дајем,
и само теби увек радо,
све пољубце дајем,
као месец пун,
на овом небу плавом,
волећу те сигурно,
моја бићеш стално,
кад сам без тебе,
одбројавам дане,
и увек као бесан пас,
на сваког љуто лајем,
бесаних ноћи,
ја негде морам поћи,
своју драгу морам наћи,
чак и у овој летњој ноћи,
у загрљај мој,
увек ти ћеш доћи.

Тражим твоје срце,
скоро сваке ноћи,
опет се питам,
кад ћеш мени доћи,
осећај од љубави,
нестао је давно,
ту су само сећања,
из којих бледиш већ полако,
снаге ми понестаје,
касно је за све,
из сећања нестала си,
више ни не знам те.

Као птица сломљених крила,
ја не могу полетети,
без твог додира,
без твог пољупца,
ја могу умрети.

Као пролеће после зиме,
оживела си ме,
као вода против ватре,
спасила си ме.

Као птица кроз облаке,
са тобом ћу летети,
уз пољубце,
и додире,
ја ћу опет живети.