Заклетва – Александра Золотић

Допуштате ли ми, чаробнице мила,
да тренутке бескрајне среће са Вама делим?
Дозвољавате ли ми, госпо драга,
да у Вама утеху потражим у часовима невеселим?
Допуштате ли ми, чаробнице љупка,
да пожуду своју проткам нитима Вашим?
Дозвољавате ли ми, госпо смела,
да Вам полетим у загрљај када се силно уплашим?
Слабости моје знам да нећете осудити,
јер разумевање Ваше границе не познаје.
Молбе моје знам да нећете одбацити,
јер љубав Ваша од универзума већа је.
Предајем Вам сваки делић душе своје.
Поклањам Вам сваки кутак срца свог.
Нека све што је икада било моје
постане део бића Вашег узвишеног.
Зато Вас најљубазније молим-пређимо на ти,
јер знамо да једна другој припадамо,
да на верност вечну ми смо заклети,
драга моја речи, моја светлости и тамо.

© Александра Золотић, Београд

(Не)верност, Александра Золотић

Мени су биле слепо предане
док их усне твоје нису украле.
Мени су неизмерну моћ давале
док их глас твој није завео.
Из пера мог складно су се изливале,
стрпљиво се низале једна крај друге.
Градиле су бесконачну хармонију,
све док нису тебе упознале.
Опчинио си моје верне савезнице,
пришуњао им се лагано и нечујно,
са њима тајни савез направио,
замолио их да ме твојом учине.
Успеле су, заувек припадам ти.
И даље од вечности, само твоја сам.
Пред речима бескрајном пожудом обавијеним,
које са твојих врелих усана клизе,
ја остајем без гласа.
Пред речима ватреном страшћу окупаним,
твојим топлим шапатом изговореним,
ја потпуно нема сам.
Не кривим их што одолети могле нису,
што слатку издају починише.
Оазу за нас пронашле су на постељи мекој,
сатканој од врелине усана и топлине шапата твог.
Склапам очи, на постељу нежно се спуштам,
сва чула предајем умилној симфонији страсти.
Обећај ми да ћете је заувек само за мене стварати-
некада моје, а сада твоје верне савезнице, и ти.

Настави са читањем “(Не)верност, Александра Золотић”