Ноћи будне моја једина стража
окретао сам стране света око пробуђеног ега
негде ми је надање заспало
позвао сам се на реч!
Једино што знам је слог који у души спава,
срећа је слобода за све који умом царују
човек на месечини рецитује Јесењина
усред раскршћа времена
он је усамљен свим сјајем око себе
он је већи од свих таштих похвала
опори венци срдачности које људске руке плету
не могу да замене душу која сања,
чежњу која бдије уместо сна,
док звездана прашина се уврће у облике
оцртава слово испред сопствене пуноће битисања
поглед допире до ивице сећања
док разуме се бори са простором око себе
живот се наставља потајно изнова,
у невиности нота.