Покров спушта златни
у глуво доба,кад свет спава
последњи трзај душе
болом крвари.
Мучан звук собом одјекује
и проклетом даљином,
отворених очију слушам.
Хоће ли’ умрети?
Жива је…
Само тешко дише,
суза јастук натапа,
плачи…и исплачи се!
Сузе су лек.
Мислим се у себи о себи.
Проклета си грешнице,
гутај ту леденицу,
што стеже гласницу.
Рођена си благословом патње.
Ноћ те пије,
и Ти пијеш ноћ.
И месец те скрива од свитања.
Због чега ли’ одустајеш?
Кратак ти лет.
Богаство није твој свет.
Ти, срце не продајеш,
Теби је љубав урођена,
И такву треба да те воле.
Настави свој пут,
сутра је нови дан.
Сваког сутра , је нови дан
и запамти,
Ти си за љубава рођена.
(Прочитано: 43 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.297.325 пута)
