Гавран крилом, небо плаво,
кад загрли ноћ,
ја се испнем на чардак,
ни на небу ни на земљи
и окачим крњ месец.
Око њега мноштво звезда
и два, три перца галаксија.
Одмакнем се мало, испружим руку,
подигнем палац,
све одмерим зналачки, и…
Та – да! Мој лични хватач за снове.
Е, сад могу да починем и чекам.
Иза капија немих усана,
остају закључане мисли
а поглед, иза капака, сакривен.
Мислио сам да познајем усамљеност.
На источном небу светлост се јави
и расипа се по мени као киша.
Тек да наслутим дубину жеђи,
неугасивом жудњом опијен,
сањам ТЕБЕ.
Време пролази немерљиво.
Као дрво, које је добило педесет
годова у једној години,
будим се сед,
у наручју ливадских трава.
Старији за још један сан
и сто година самоће.
(Прочитано: 53 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.297.587 пута)