САН O…
Ишао сам на Мораву,
одсјај тражио у поноћ…
Мислио, постаћу талас,
обићи ћу мора и свет.
Стајао сам дуго на обали,
плашиле ме ноћне птице,
ветар је певао своје песме,
које разуму мудри и време,
ветар је лутао светом.
Испод мојих ногу текла је вода,
промицале су рибе и ситни песак.
Поред мене стварност се смејала,
у телу мук и надање, у машти сан.
Сан о Морави,
Морави која пева…
Сан о обали, обали која крије
моје тајне, моју љубав…
Сан о срећи,
срећи која ме напустила…
Сан о…
Идем и сад на Мораву.
Одсјај задњи је догорео.
Постао сам талас равнодушности,
не лутам ни по идеалима.
Стојим и сад на обали дуго.
Не плаше ме ни сове,
ни било шта друго,
чак ни ветар фијуцима својим.
И гледам ту воду,
слушам то стругање таласа,
који односе мој сан…
Сан о…
© Љубодраг Обрадовић
2 мишљења на „САН О… – Љубодраг Обрадовић“