ЖЕНА У ТАМИ
Обасјава ноћ силуету уплакане жене,
Што по пољани гази и шеће.
Пупољци од цветова шарају поље,
Као птица небом, мислима прoлeће!
У души капка растопло иње,
И та рука што моју руку узе,
У вече црно, без звезда сјаја,
Оцртавају се само њене сузе.
Осећам у мраку њену лепоту,
Не видим јој лице, али лепа јесте,
Верује у моју искрену доброту,
Корача, а даље сама несме.
Остају ми само речи на усни,
Да ли изустити и у бол стати,
Не смем је оставити, газим за њом,
Осмех на луце морам да јој вратим!
Сада се гласно смеје и моли,
Хвала ти Боже што ме од муке спаси!
Што показа пут у тами,
И о мени добрим људима огласи!
© Даница Димитријевић Петровић
(Прочитано: 261 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.345 пута)
Prelepo
Svaka pesma je licni pecat osobe koja je napisala! Licni pecat duse! Po svakoj reci prepoznajem dusu i srce pisca! Pesma je ogledalo divne i plemenite duse nase Danice.. naseg andjela dobrote! Divna, sa toliko samilosti, empatijom neverovatnom, toliko “ ziva”.. da mozemo ne samo citati vec prosto videti pesmu u slikama kao na platnu! Pesnik sa dusom!
Predivnooooo!!! Isoravljam zvezdice iz prethodnog komentara.. proletele su! Cista desteka.. ma milion milion zvezdica za pesmu nase pedivne Danice♥️♥️♥️