pesnikinjo moja
ostavi se pera
ti ne znaš da pevaš
samo se rasipaš rečima bez sroka
gde ti je umeće
da barokne rime u sonete nižeš
o raskoši tela na krznu kraj kamina
o bisernoj suzi ispod snenog kapka
i srcu što jeca uzvišenim bolom
to je poezija
ti ne znaš da voliš
sva ta proza prosta o kojoj ti pišeš
zar je o ljubavi
zar su za poeme
te obične reči iz ćutljivog grla
kad mu korak čuješ pred vratima doma
težak i umoran
i samo ste oči bez suvišnih reči
i zar je to ljubav
kada slomljen klone u postelju tvoju
lice ti dodirne i kosu poljubi
pa sve do u svanuće
rame ti njegovo gnezdo i uzglavlje
disanje mu slušaš
i srce ti kuca od ptičijeg tiše
da ga ne probudiš
šćućurena u stih koji se ne piše
već sam sebe peva niko da ne čuje
molitvu životu
samo da pre njega prestaneš da dišeš
copyright © Nena Miljanović
29.06.2016.
(Прочитано: 36 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.305.769 пута)
Jedno veliko BRAVO!