Она

О, моји вити јабланови !
И врхови ваши што парају неба.
Где ли су ми ноћас одлетели снови ?
Где ли је срећа кад ми преко треба ?

О њиве моје, житом засејане,
родне и сјајне као море златно.
Зашто су ми ноћас мисли расејане ?
Шапните бар тихо, умиљато, тајно.

О, брда моја, зелена и лепа!
На вама се грожђе узгаја и рађа.
Зашто ли мисао постаде ми слепа ?
И немирна ко што на мору је лађа.

О ноћи моје, бесане и дуге!
Бежите негде од мене далеко.
Ја само хоћу мисли сретне – мисли друге.
Ја желим да ноћас крај мене је Неко.