Zamišljala je da je ptica.
Nije ništa zamišljala, letela je gradom i razgledala. Znate, ona je čudna vrsta ptica – ni selica, ni stanarica. A nije mogla ni da zamišlja. Kako bi se to ptičjim jezikom saopštilo?
Povremeno bi sletetala na žbunove svoje mladosti i ostavila pero.
Nije ga namerno ostavljala , samo je opadalo.
Ljudi bi bacili po pogled -dva i šapnuli “lepa ptičica”.
Zašto su to činili? Pa neko je ustrelio olinjalu pticu, ali je nije bacio..ne; bio je “prisatojan”. Iskopao je grob, napravio spomenik od ruža u procvatu i na trn okačio sliku ptice dok je još bila ptić.
Taj “neko” nije ni pretpostavljao da ptice ne umiru! Eno, gore, još se vide krila kako po oblacima ostavljaju nešto nalik na poeziju.
A ona… zamišlja da je živi pesnik… zaista čudno… zaista…
(a ko tvrdi da čuda nisu jedina moguča? Ko?)
Дан: 5. август 2020.
ODANOST
Moj prijatelj ima prijatelja
koji se nikada ne odvaja od njega;
Zajedno pričaju,
zajedno ćute.
deli sa njim
bogatstvo i tajne.
Mesec mu je,
i Sunce, i vetar.
Ne zamera mu ništa,
niti ga povređuje.
To je doživljaj za
žive rane i krvoslap.
Jutros sam videla
kako je sišao sa njim
negde daleko,
tamo duboko
u cilj odanog prijateljstva
Grob