ПОЕЗИЈА КАО ТРАУМА
ВОЈНИК
Бранио је облаке детињства,
слушао ехо дечјих гласова у себи,
ходао по клисурама живота
и био срећан.
Када је погинуо плакало је небо,
из срца је изникла бреза,
под њом су се играла деца.
Себи је подигао споменик.
МОРЕ
Победо,
Лепото дубина,
клицо живота,
дивљењу,
Попришту битака,
музико плима и осека,
морнарска судбино,
детету свемира.
Надахнуће уметнику,
неугасла љубави,
огледалу неба,
сунце се у теби купа.
Настави са читањем “ПОЕЗИЈА КАО ТРАУМА – Андреја Ђ. Врањеш”